Otadžbina

ШЕ^СПИР И ... МАТИЈА БАН,

Пре неке трн годнне дана написао сам ја у новосадском ,Позорншту" одену трагедије Матије Бана ,Добриде и Миленка." Ко нознаје мене и мој одношај према уреднику „Позоришта" тог не ћу морати ваздан уверавати, да сам и ту одену , као н многу другу, писао иреко воље, јер не беше другога , од кога би је уредништво могло исплакати — што, у остадом, трагичној рецензијн и доликује. — Моја нелагодност имала је и други узрок: нисам марио заметати кавгу са г. Матијом Баном, не за то, што бих зазирао од његовог умног зора и јунаштва, већ што сам га знао какав је, а видео сам из тадање његове препиркс са г. Јованом Ђорђевићем, да не зазире ни од лажних цитата. Та мисао ми је умерила и умекшала оштрину пера, те написах као што сад видим, таку оцену, коју би ма какви други виши суд морао заменити само жешћом осудом. Ја мишљах пуне три годпне, да томе имам захвалити, што ме г. М. Бан оставља с миром. Но љуто сепреварих: он ме је за то гри године дана штедио што се нисам иотиисао. Те сад, кад ме издаде рецензенат „Отаџбине," сад нп часа не почаси, већ удари на мене пре свега тим, да је мене при оној оцени руководила, осим осталих неких побуда, и „занатска саревњввост." Он, који се не хтеде обазрети на безимену оцену, док не чу, да је писао човек његовог „заната," он још има образа мене корети „занатском саревнивошћу." Ма да се сад пскрено кајем, што написах ону благу оцену, ипак се не бих са г. Баном хватао у Јкоштац, не бих одговарао на његову напасну обрану у „београдским новинама," у толико мање, што је опет и том нриликом избацио један лажан цитат из моје рецензије, оставио бих га у блаженом уверењу, да ме је потукао до ноге. Ал сад се већ не тиче сгвар само мене и њега, нпје он само мененападао, онјенападао — Шексппра, а то је у нашем „занату" толика кривица, колика у државном жнвоту велеиздаја; таку кривицу оставити некажњену значило 6и удружитп се с кривцев!. Ја сам у првој рецензији М- Бана назвао царићем орла Шексппра. Он, сиромах, н сам то призиаје, но тек овом приликом је показао, даја прави царић; јер не само да је у мислима надлетео орда, већ му се од веле радости размакло срдашце, тејеса своје висине на орла — излио своја чуства. Ал он је, вели, проучио Шекспира скроз, проучио му је замишљаје и нацрте карактера , страсти и т. д.; а ја сам, вели,