Otadžbina

ПОЗОРИШТНП ПРЕГЛЕД

475

само требио кадамбуре. — Наравно, ја се нисам заилачио под кридо тог орда , нисам имао придике бројати откуцаје ордова срца у дету тако бдизу као блажени царић; — само што ти откуцаји нису за царићко ухо. — Г. Бан је проучавао Шекспира чини ми се, исто тако као што је читао немачке кдасике не знајуЛи немачки (в. чданак Ј. Ђорђевића у „ Јединству" 1873, бр. 61—63). По себије смешно кад се ко хвади, дајепроучио когакдасика, а не зна језика, којим је тај кдасик писао; ад хвадити се, да га е проучио дадеко боље и дубље од онога, о коме се, ако ништа више бар тодико зна, да разуме језик тога кдасика, те га је с ориђинала већ и преводио и расправе писао о њему; то је грђе од смешнога, то је хумбуг, то је царићки. — Што ја свог „Максима Црнојевића," нисам умео боље нанисати, то ће се само онда тицати ствари, кад г. Бан, ил ко му драго, буде покушао, да то питање испита, као што се једаред већ и збило. Ја сам тешко згрешио, ад сам за то и кажњен како ваља: морао сам још једаред прочитатн „Добриду и Миленка," већ и за то, што ме г. Бан кори због мог извртања, „као да се у његовој трагедији Добрида докрада у ио дана из куће, да би утешида „очајаног Миденка." — Г. Бан имаправо, у делу (по рукопису новосадског иозоришта) збиља стоји, да је то бидо у ио тамне но&и, и ја модим г. Бана по сто пута за опроштење , што сам једаред помислио, да је бољи драматиста, бољи цртач карактера, него што јесте. Као што то дедо није штампано, ја сам разлагао своје мисди по сећању са позорнице. Учинидо ми се. да би био много ве&и ироизам од заљубљене Добриде, ироизам, с којим се г. Бан толико размеће , — кад би, чувши да јој је драган у смртној опасности од које га само она може спасти, ношла н.ему у ио дана , него што се овако отшуњада по мраку. Даље веди г. Бан, да не стоји у трагедији , да је Вукан убио једиога момка за то гато је иомиелио, да је од чељади Доброслављеве. — Ту већ морам замодити г. Бана , да још Једаред прочита моју оцену , јер тога нема ни тамо. То је тај дажни цитат што га горе споменух. Још један грех имам да иокајем: У својој оцени рекох о првој половини Банове трагедије ногдедом на Гомеа и Јулију: „Мора се истина признати да је иарафраза доета вешта; ади и т. д." — Г. Бан се ухватио за ту Фразу учтивости оберучке, па доказује, како сам ја недоследан, где раздаже доцније, како је све друкче у њега — нег у Шекспира. Тако ми треба! Критичар не треба никада да је годубија срца. Видивши, да ћу многоме морати замерити у Бановој драми, ражадио сам се на свога руфетлију, те не могох на ино, а да што и не признам, не нохвалим. Ал пустих петла на праг;сад видим да ме је осећај доброга срца далеко завео; јер „Добрида и Миденко" заиста није ништа друго до парафраза Шекспировог „Гомеа и Јулије," само што је та иарафраза невешта, врло невешта, тако, да местимице већ прелази у карикатуру. Нре свега морам констатовати, да 'г. М. Бан као да не зна, иди не ће да зна,.гата ,је то парафраза. „Драматска пара-