Otadžbina

476

ИОЗОРНШТНН ПРЕГЛЕД

фраза," вели он, „није ништа друго него опширније репродуцирање истих случаја и подожаја, истих карактера, истих осећаја и мисли." Читалац не мора бити човек од струке, да увиди наопачину те деФиниције. Побијајући моју оцену у погдеду његоиог испитивања мржње и љубави према Шекспиру, веди г. Бан: „Ко је још дошао до таке мисли, да по давнашњости илп скорашњости мржње суди о њеној жестини, дакле о ступњу њене трагичности ? Ако је прва (мржња Монтекиха и Еапудета) старпја, за то је и друга једнако сва готова у почетку трагедије , што Костић не увнђа. него се још течајем трагедије све силније расиирује. Та где је мржња дубља п управо неумитна међу Капудетом у Монтекијем (§1с) пли међу Добросавом иди Радомиром? И тако очевидпа ствар не пада у очи Костпћу! Он није ни то разумео" п т. д. и т. д. У тоаико пма нраво г. Бан, што вели, да се не тиче много трагичности, која је мржња старија. Нека ми опрости, што сам онда пропустио, да са свим разголитим нискост, шупљину и нетрагичност мржње Добросављеве, те нека ми допусти, да сад надокнадим: Ни.е само питање која је старија, већ каква је која, како је постала. Мржња у Шекспировој трагедији постала је онако, каква се и после показује, постала је крвљу; мржња у Бановој „Добрили" рађа се из лакомости , од прилике као катостроФа у народној песми о „Максиму Црнојевићу." Због једне „цигле марве.' Мржња је у Шекспира страст човечија ; у Бана је страст кера, што му отпмају гоџу. — Је ли то достојна премица љубави?И г. Бан још себи уображава , да така страст, која се осннва на одношајима приватнога права (1е тео е<; 1;ио, да така страст може бити трагична ! Па још трагичнија од оне Шекспирске, у којој се сучељавају стихије смрти и живота! — Царићки послови! Доброслав у опште није карактер, да се износи на позорницу, а камо ли у трагедију. За што ? За то, што није слика, већ силујета; то је једна прља просутог мастила, која је после потезом пера или прста добила облик ђавола. Ту нема друге боје осим црнила. Мо?ке бити, да је таки човек био на свету или има, али износити га у свој ругоби му пред образован свет, то је Н1аиуа18 ^епге., „Али", вели г. Бан, „код мене све друкчије стоји (него, т. ј. у Шекспира, што верујемо), љубавницп не притичу експеријенту тајнога брака, који не пријање за душу сдовенску, а родитељи знају за њихову љубав и т. д." — Дакле тајни брак није за словенску душу ? А отмица ? Узмимо да је отмица што лепше, бар словенскије. Па што се толико оклева са отмицом, и што се љубавнипи бар после отмице не венчг ју не чекајући благослова тастовог ? — Једиио из обзира и деФеренције према Доброславу, рећи ће нам г. Бан. Прво питамо : А зар би венчање било што више и грђе од отмице са погледа родитељског благослова ? Друго: Зар је тако чудовиште, као што је Доброовдв,