Otadžbina

478

ЛОЗОРНШТНИ ПРЕГЛЕД

своју нраву цељ, — ако у опште страсти и неиосредни осећаји могу имати цељи. — И ту цел> Бан врдо добро познаје, као и сваки простији човек, само што се, са свог узвишеног, надземног становишта, стнди то признати; јер та је цељ са свим проста, земаљска човечпја, — та је цељ не само уЈедињење душе, већ и једно тело. Али ако г. Бан мисли, да је оно брак, у што он удешава свој љубавни пар у очп катастроФе, онда г. Бан не зна, ни шта је брак. То не само да са педишта природног те по томе ипесничког и трагичког није брак, већ није ни са гледишта црквеног, па ни са самог римског, католичког. Јер и са тог строго каноничког гледишта, „Добрила и Миленко" гину без потпуне, свршене брачне свезе, међу њима је било само Ђ та(ггтопгит га(ит", до „сопвита{;ит"-а нису доспели. И ту ће бити вазда она разлика између Бана и Шекспира у типу љубави. Шекспир је са свим нростачки пустио Ромеа и јулпју, да „консумују" брак. Г. Бан презире таке „ниске страсти", таку „нохоту", његов се пар задовољава душевном консумцијом, која ће се забележити у небу, а на земљи — ац! То је можда све лепо и красно, само је сувише засукано, сувише неприродно, него што би могло бити — трагично. А кад г. Бан каже, да љубав у његовој трагедији браком побеђује; „али у самој победи налази под тајним ударцем мржње трагични конац ;" онда је очевидно, да г. Бан уираво не зна ни шта је трагедија. Та то баш и јесте у г. Бана нај — и највећа заблуда, што у њега не пропадају само носиоци начелне страсти, не пропадају само личности, као што у трагедији бива и треба да буде, већ у њега пропада и главна страст, у њега страда и начело ; у њега не гину љубавници, да се спасе начело љубави, у њега пропада и сама љубав. — И он је још тако наиван, да не кажем друго, те гледа преко рамена на Шекспира. што је пустио, да Ромео и Јулија својом смрћу заврше крваву заверу својих породица; он није тако мекана срца, он мисли, да је трагичнији, што после смрти љубавника својих отвара још већи недоглед мржњи, која их гоњаше за живота! Веа!а зппрНсИаа! Остаје ми још која реч о карактерима делија ове трагедије, љубавника, Добрилс и Миденка. Миленкова љубав носи већ у својој клици , у свом заметку, суху болест; па још не ону суху болест, што умирући цвета, што дватећи умире, већ ону гњилу сухобољу, са које болесник жив иструне. Одмах у првој појави вели Миленко: „Сад увиђам, да постадох странац И у самој домовини својој. Јер нп једну од тих лепотица Што ту гледам, не познајем више". Лепо! Миленко, који је са Добрилом, као што се после каже, заручен од детињства, враћа се после кратког страховања