Otadžbina

БАСА РЕШНЕКТ

495

* Маријина сестра Катарина тражи Емидију и матер, да им јави ту несрећу. Већ нису код гроФа, за то је Катарина знада, ад не зна сад где су. Шиље, пише познатима на све стране, не би д ко знао што о њима. На посдетку осдови их путем новина, но ни трага ни гласа. Решпектова регимента нремештена је у Беч; ту сам и ја. За кратко време обишао сам и обиграо Шенбрун, Л.уксенбур, Бедведер и Шперда. Лако је ту време провести. Већ кад сам сав Беч у прсте знао, хајде да видим и Дебдинг. Упознам се са младим медицинарима, и добијем приступ у Дебдинг. Шта сам ту видео, доста ми је за цео живот, нити сам више од то доба зажедио видети СћагеМоп и ВесПат. Ту је пакао већ на овоме свету. Водиди су ме од једног до другог, ужасне сам ствари то јест, људе видео. За по сата тако ми се смучидо, да сам казао, доста је. Да морам ту три дана провести, морао бих полудити. А подудити, луд бити. то је што најстрашније на свету. Рад бих већ натраг. Медицинар моли да још видимо неку женску. Доктор који нас води, најпре није накан показати је, мисли се, једва се реши. Медицинар ми каже, сад ћу видети једну врло депу девојку. Одведе нас тамо, где је одељење од бесних луда. Најпре иде сам да види је л удесан тренутак, да није у навади. Пусти нас. Једна депа девојка, косе као у виле спуштене, никад је не ћу заборавити. Очи дивље, разрогачене ма д се не окамених, познам је, то је Марија. И она ме позна, и ужасно врисне. Доктор нас брзо вуче напоље и каже нам даје бдизу навала, нас преда другоме, а он оде да је умирује, јер ће јој беснидо доћи па онда морају силу употребити. На сре ћу уталожио је, доказао јој да ја нисам ја. И мене је то страшно тронуло, дрктао сам, и доктор