Otadžbina

СТЕБАН ДУШАН

507

доба које би се с више права могле звати гробннце за живе људе. Да видите кавва је бида тамница краљевскога Породимља. Кад су ночели спуштати оца Андонија на чекрцима и макарама, ледена језа обузме јаднога старца. Он је много беда и невоља претурио преко главе, али сад је осећао да му се најтеже муке примичу. Дуго су клопарали чекрци и макаре, дуго су шкринали ланци, дуго . .. јер је веома дубоко испод површине земаљске у двориштима било дно ове „куће необичне" Најзад запљусну даска, на којој је стајао отац Андоније док су га спуштали, у некакву течност, и сгарчеве се ноге поквасише, а спуштање престаде. — Чујеш, попе — зачу се некакав глас као са другог света. Отац Андоније погледа у вис и виде високо над собом једну сјајну рупу — то беше рупа у патосу средњег спрата на кули, то беше једини „прозор" његове тамнице. Над рупом беше се наднело неколико силно обасјаних глава које беху радознале може ли се што год — што год видети од ужасног „дна тамничког", које се чак „и у песми пева." Једна од тих глава проговараше. — Чујеш, попе, патријару мој, деде сиђи са твога престоља па пошетај по твојим новим дворима, треба да повучемо опет у вис ту даску ! Ужасне гримасе појавише се на обасјаним главама, некакав дивљачки смеј стаде се разлегати по тамници, смеј од кога се Андонију мрзла крв у жилама.—>Е јеси враг, Тимуре! — рече друга глава, смејући се непрестано и кезећи своје зубе — од свију наших земљака, који после смрти краља Милутина остадосмо од његове татарске гарде, ти си највећа шаљивчина! Отац Андоније беше се укочио од ужаса гледајући у те татарске главе којима беше окићена једина светла тач-