Otadžbina

508

СТЕВАН ДУШАН

ка у његовој тамници и слушајући њихов грозан смеј, па и заборави смисао њихових речи. — Е видиш ја — рече Тимур да патријар не ће да сиђе са нрестола. Благослови, оче ! — и у који мах то изрече он тако силно задрма ужета и ланце што држаху даску, на којој је сужањ стајао, да је отац Андоније одмах пао с ње у некакву течност, која га пљусну но лицу и покваси му све хаљине. Грохотан смеј одозго иоздрави сужњев пад, — Али добро бућну у миришљаву водицу ! — говораше Тимур кидајући се од смеја. — Ако до сад није крштен био, сад ће за цело крстити се као на сред Јордана! — прихвати други. С тешком је муком отац Андоније искобељао се из воде и етао на ноге, да сузним очима опет погледа у вис. Још се разлегао татарски смех. Али ма колико да је он био страшан за старчеве уши, опет то беху људски гласи, то беху непријатељске главе, али беху с-унчаним зрацима обасјане . . . Али сад на један пут макнуше некакав поклопац на ту једину одушку тамнице, зачуше се кораци који су се све слабије све из веће даљине чули, људски смеј се такође гасио у даљини, и најзад — отац Андоније беше у гробничкој помрчини и тамнини. Сужањ је дуго остао као прикован на месту на коме је стајао. Он се молио Богу, он је премишљао цео свој живот, он је тражио своје грехе, рад којих је дочекао овако искушење, али он је узалуд тражио . .. Његова савест не имађаше ништа да му пребаци .. . Из те молитве трже га жестока дрхтавица, која обузе старцу цело тело, и која оглашаваше грозницу. Пипајући исируженим рукама преда се, коракну отац Андоније неколико пута, и сад тек опази да је у тамници свуда вода до више чланка. Земља је под водом била тако неравна, да се сужањ сваки час спотицао, и с тешком муком дотаче се рукама влажнога зида. Поред зида пође сужањ тражити какво год суво место на коме би с,е