Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

509

могао шћућуритм. Наједан пут удари коленима у некакву гомилу дрва, спотаче се и паде ничке на њу; али док се, цвокућући зубма од ужаса и од зиме мучио да устане, осети отац Андоније да су то веома необична дрва, некакве танке цеви са затубастим , јабучастим, углачаним крајевима, међу њима некакве љуске, али несу коре од дрва, беху много глатке и са оштрим зупчастим ивицама. Јадан старац није имао каде много размишљати од каквих је то дрва некакав сужањ пре њега начинио себи постељу, јер тек што је на њу легао, савладан грозницом, стаде му се нешто хладно и влажно увијати око врата као каква ледена мртвачка рука. Отац Андоније маши се руком да види шта је, ал у исти мах врисну из гласа. — Змија! — и ђипи са постеље ка опарен. Змија се сроза низ његово тело, као муња, на је нестаде, Уплашила се од додира топле руке људске. . . У који мах отац Аидоније скочи, у онај мах зазвекеташе са свим близу њега некакви ланци. — Ко је то ? — викну старац готово радостан што у тамници има поред њега још једна жива душа. Нико не одговара. Његове сопствене речи разлежу се по тамници. -—Ко си, човече, кумим те Богом и светим Јованом, јави се ! — поче опет сужањ. — .... јави се !. . . — разлегало се по тамници, али нема одговора. Отац Андоније пође на ону страну где му се учинило да звекнуше ланци, и па ирвом кораку удари ногом у ланце. Он се саже ухвати ланац па га стаде нропуштати кроз руке да види куда ће га одвести. Брзо му је ухватио један крај, и тај беше завезан за велики гвозден звекир (алку) који је стајао углављен у зиду. Сада стаде пропуштати ланац кроз руке другим правцем, да види где је завезан други крај, и на скоро напипа да је други крај закован око некакве веома мршаве, коштуњаве руке људске. -— Та што не одговараш, сужњу, по Богу да си ми