Otadžbina

510

ОТЕВАН ДУШАН

брат ? — рече огац Андоније, и грчевито га ухвати за обе оковане руке; ал у исти мах те се рз 7 ке раснадоше у љеговима. Он га стаде нипати уз лактове и мишице, но грудима, н ту му пропадоше прсти између разгодићених ребара у празни грудни кош . .. То беше само костур !... Па и костур у ланцима ? Каква руга људскоме суду и правди онога доба! Сад је тек разумео отац Андоније до каквога је дрвета његова ностеља; ади та свест беше тако страшна за његову благу душу и за његово нежно срце , да му у исти мах помрче у мозгу и он се онесвешћен стропошта на постељу од мртвачких костију. * * * — Ти си још сувише силан, оче Андоније! — проговори оковани костур на један пут некаквим страшпим гласом, као да неко испод земље говори —- ти си још сувише јак, свети оче, кад се људма распадају руке с којима се ти рукујеш. Него ништа, ништа, умекшаће те оне наклене справе на које краљица Марија меће своје непријатеље, кад хоће да им ишчупа коју реч из уста! Андонију почеше још јаче цвокотати зуби, и не отварајући очију запита: — А зар си ти жив ? Што не проговориш отоич кад сам те кумио и братимио за то ? — За то — рече костур — што ја не верујем ни у Бога, ни у св. Јована, ни у једнога свеца божијег! — Несрећниче ! — викну отац Андоније, и нокушаваше да устане, али не могаше маћи ни руком ни ногом, не могаше ни очи отворити. Само је бурно дисао и стењао. — Буди миран! — говораше костур даље; извади из једног очњег дупља оцило а из другога кремен и труд па стаде кресати ватру док не упали некакав жижак, па онда се саже и стаде око себе тражити нешто — буди миран, оче Андоније, док покупим све кости и коштице које си