Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

511

ми ти растурио. .. Тако... ево и малог прста. ...Добро, сад ћу да седнем поред тебе па да ти кажем за што не верујем да има Бога, или ако га има за што не верујем да је праведан и милостив. Видиш, оче Ан/]оније, кад сам био горе, у животу, био сам најпошгенији човек на свету. Радио сам и дан и ноћ, давао сам краљу што је краљево н проњару што је проњарево, служио сам верно краља, а кад ме овај поклони у баштину манастиру св. Јована, служио сам верио свецу и његовим калуђерима. Међу тим се бејах оженио лепом Анђом Страшимировом, са којом сам се још као дете играо сватова, са којом сам се као дечко пазио и којој сам се хиљаду пута заклињао да ћу или њу узети за љубу или се дрном земљом оженити. Али је и Анђа мене миловала , пазила ме је ка очи у глави. Не прође ни година дана нађе ми се и мушко чедо — прави анђелак .. . Да дотле несам моју Анђу ни мрве волео, од како видех самртне муке које је ради мене издржала, рађајући нашег Милоја, чини ми ее сто живота да имађах, свих би сто за њу дао. И веруј ми, оче Андоније, није било срећније породице у свој српској земљи и поморској; него што бејах ја са мојој Анђом и нашим детешцетом. Али моја срећа, не потраја дуго. Краљица Марија беше довела из царева града векаква љубимца свога, Стевана Политиса. — Знам га! — упаде отац Андоније у реч шкргућући зубма — знам срамоту дома Немањина ! — А да збиља — насмеја, се костур — ти га знаш боље него ја. Е па онда знаш да му је поклањала земље ћ баштине на све стране, да му је зидала куле и дворове где год је зажелио лепи пријатељ њен, а све нашим рукама, све нашим крвавим знојем. Нанесе је ђаво да му зида кулу и на врх једне сгрме чуке одмах више нашега села, где су дотле само орлови своја гњезда вили. Доведе му неимара из приморја, доведе му мајсторе што је могла боље, а на нас навали велику работу да му на врх чуке износимо грађу за зидање. По вас други дан пекло нас је