Otadžbina

512

СТЕВЛН ДУШАН

сунце на оном усијаном камену, по вас дугн дан не могах сићи до куће. Само у подне долазаше ми жена, да ми донесе ручак, али је одмах бежала на траг, јер јој остајаше само дете у колевци. Да сам којом срећом знао шта ће нас снаћи, јајој не бих дао ни тако на кратко да ме обилази. Камо срећа да сам ја умрво од глади и од жудње за мојом љубом него што је угледа оно безобразно Л.атицче, први неимар грађевине. Кад год ми је Анђа донела ручак свагда се Датинче око ње врзло, али онет није смело да се изда преда мном. Кад једно подне пема моје Анђе, а нема ни неимара. За н> ми рекоше да се разболео, да му се надули образи, на сво лице носи умотано. Али мени се стеже нешто око срца да сам једва дисао. Свима работницима донеше ручак од куће, моје Анђе никако нема. Кад би око заранака а ја не могох више издржати, не од глади већ од силног страха да ме латинско псето није за С РЦ° ујело, иа јурнем низ стење као помаман, не слушајући иретње настојничке да не остављам рада. Као стрела одлетио сам кући. Кад тамо моја љуба седи крај колевке, па нлаче. „Шта је, Анђо, за Бога? Што ми у нодне не донесе ручка? Што толике сузе лијеш?" „ Господару — рече ми љуба јецајући — мени је зазор теби у очи иогледати, мене је стид с тобом беседити, али сад је невоља, сада ти"морам све по реду казати." У мени нестаде душе од страха што ћу чути. „ Од како почесте градити ту нашу проклету тамницу врх чуке, и од како ти јадна почех износити оно мало чемерна ручка није прошао дан да несам оплакала, а све рад оиога хорјатина и безобразника ..." „Рад Латина — неимара?" прииитах ја брзо. „Рад њега, несрећника. Где год ме је видео, пришуњао би се уза ме па ми шапутао речи које је сами нечастиви из њега проговарао. Ја несам никада ни обртала главе, чинила сам се да не чујем што он проклетник гово-