Otadžbina

СТЕВАИ ДУШАН

513

ри и гледала сам да што скорије побегнем од њега. Када би данас око иодве..." „ Данас?..." промуцам ја. „ Дође бездушник чак у кућу просу ми пуну кесу златних перпера у крило, па наже да ме на силу пољуби." „А ти, душо?" загрцнух се ја. „ А ја само што викнух колико сам могла из гласа у помоћ, па га ударих по лицу поганоме тако силно да му је бљунула крв и на нос и на уста. Где га је мој венчани прстен ударио ту му се на образу рашчеврљи рана. Док се он уплашен замаја око самога себе, дотрча ми неколико прија и сусеткиња у помоћ те ме више није задевао хорјатин један, већ оде гунђајући: „кујо једна, запамтићеш кога си овако ударила!" Ја не знађах ни речи ироговорити, већ само зграбих моју љубу, подигох је у наруча моја као да је дете, па јој пољупцима осупшх сузе на образу. Сутра дан узалуд сам тражио безобразно Латинче но грађевини да му и ја с моје стране захвалим, што ме је походио. Њега нигде не беше, ама као да је у земљу потонуо. Рекоше ми мајстори да је отишао у Породимљу, да тражи приморца лекара, да му вида рану на образу. Не прође много, а ја већ впше и не мишљах на њ. Моја ми љуба поче опет у подне доносити ручак, весела како никад пре није била, а лепша од виле у гори. На један мах се међу работницима стадоше разносити чудновати гласови. У последње дане грађевина се не миче, ама баш као да не ради толико сготипа руку од ране зоре до мркла мрака. Шта је то? питало се све живо, док један мајстор поче причати: , • — Слушао сам ја где причају људи, да виле никоме не даду саградити куле или града док не зазида у темељ какву лепу девојку или младицу. Да припазимо ми ноћу, да нама вила каква не поруши у ноћ што ми преко дан саградимо ? ОтАЏБИНД II. 38