Otadžbina

514

СТЕВАП ДУШАН

Сви се зачудисмо његовој памети, и одмах ту ноћ остадосмо на грађевини да чувамо стражу. Кад би око пола ноћи, на .један пут се створише на започетим зидинама некаке аветске придике, некакве беле сенке, које са будацима разваљиваху шго је јуче урађено, и то тако вешто да би се човек закдео да то несу виле, већ прави мајстори само завијени у бела платна. Ади то ја сада тек знам. У оном страху и у онако необично доба и придици, и ја сам поверовао као и све моје друштво, да нам виде руше грађевину. Одмах сутра дан пуче глас на четири стране да нам виле руше грађевину. И другу ноћ причувасмо стражу, и ту ноћ изникоше оне беле авети на зидинама па срушише нову дневну израду, само што се ту ноћ и некакви гдасови чуше, као да с неба долазе: „Не троши благо узалуд, краљице Марија, ти не ћеш сазидати ту кулу док јој не узидаш младу у темеље. Ако млада буде имала које дете, чуваће ти кулу ка што мајка своју децу чува." Чим је свануло оправише гласоношу краљици да јој све по реду исприча. Не прође неколико, ето ти краљице Марије главом на нашу чуку и то баш једно подне кад бесмо носедали да ручамо. Моја Анђа кад угдеда госпођу краљицу пребледе као мртвац, као да јој у образима не оста ни једна кап крви. „Што ти је, душо, те си се тако препанула?" Она јадиица није могда ништа проговорити већ притиште јаче Милоја, кога је па руци држала на своје груди, а мени само руком показа на једног витеза који је поред краљице јапшо, и с њоме непрестано разговарао. Сад разумедох ужас моје љубе. То беше псето од Датина, то беше неимар наше грађевине, за кога сам се надао да га више неће видети моје очи. У то стиже и краљица на врх чуке, а за њом читава војска витезова, дворана, двородржица, владика и читава чета тешких окдонника.