Otadžbina

СТЕБАН ДУШАН

515

Краљица Марија разговараше се са латинским хорјатином, а све гдеда у моју Анђу. Ераљица мишљаше да нико од нас не разбира грчки ни латински, ади на моју несрећу ја сам у намастиру научио довољно од тих језика, да разумем што се говори. — Дакде ти ведиш да пдеменити Стеван Подитис?... — питаше госпођа краљица. — Ја се, Ваше ведијство, не бих шадио мојом гдавом одговори крвник мој покдонивши се до гриве коњске, и нреврћући очима — да несам овим мојим очима видео како пдеменити византијски војвода непрестано обдеће око оне депушкасте мдадице, и како она радо прима његова умиљавања ! — Еако јој оно рече име? — упита краљица Марија. —• Анђа , В. ведијство ! — цикну гуја. — Какав је срећни удес — рече краљица — те је празновера ове глупе светине гракнула за једном жртвом. Ова ми се мдадица не ће више ни раздвајати од дворова Политисових кад га је тодико заволела ! — Мени нешто сијну кроз главу као да ми усијано гвожђе пројурише кроз мозак, па у исти мах зграбим жену заједно с дететом, и станем бегати колико сам игда могао на оној стрмој низбрдици. Ади несам дуго трчао. За тили часак опкодише ме краљичини коњаници, раставише ме од жене и од детета, па ми свезаше руке наопако, дете дадоше једној туђој жени да га држи, а љубу ми одведоше право на зидине. Латински крвник намигну на мајсторе, а они скочише као дивљи зверови, гракнуше: „живеда краљица Марија!" па стадоше да ми љубу живу зазиђују у зидове проклете куде. Сирота Анђа није могда ни да помисли тако грозну смрт ... Она се поче смејати ... Мисдида је да је шала..." — Немој даље причати !... — тешко уздахну отац Андоније. — Како да не причам даље ? — насмеја се костур 33 *