Otadžbina

516 СТЕВАН ДУШАН Та сад иде све лепше. Стаде вриска мојега детета за мајком, а мени иодрни испред очију, па ништа не видим. Упех се кодико сам игде имао снаге не бих ли раскинуо узе на рукама, стадоше ми крцати кости у зглавцима али не могох ништа учинити, само раскрвавих узаман руке. Ја онда станем уједати око себе као бесна зверка, али моји стражари само ми се смеју, а осем њих нико на ме и не осврће главе, све гледа моју јадну Анђу како је зазиђују, и глуна светина непрестано кличе краљици, што јој је прибавила тако ретку жалосну пригоду. Међу тим моју Анђу зазидаше до но.јаса. Виде црница да то већ није шала но грозна збиља , па само писну: — Милоје, чедо моје ! Сажали се једноме моме пријатељу па узе дете те га принесе мајци да га још једном пољуби. Она зграби дете још слободним рукама стаде га љубити и стаде викати мени: — Господару, не дај нас, не дај да зазидају храну Милојеву !. .. И самим мајсторима, који су се у својој празновери из прва радовали што добише нужну жртву да се доврши клета грађевина — пођоше сузе низ образе, и камење проплака. Само не плаче нежна ћерка цара византијског, само она наваљиваше да се не дангуби, да се отргне дете од матере па да се доврши зазиђивање. И отеше мога јадног црвића, и студено камење загрли за навек груди моје верне љубе.. .. Мало после свалише камен и око белог врата њеног, али она не беше навикла да носиђердане, беше јој тешко, сва помодре у лицу, уста силно отвараше у папрезању да још који пут уздахне под оклопом каменим, па онда мајстори и та медна уста моја, те лепе црне очи моје засуше малтером и затрпаше камењем .... Све беше свршено. У тај мах сам се тако силио отргао од мојих стражара да су сви не земљу попадали, а ја у три скока бејах већ