Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

517

код краљице. Зубима сам је с коња свадио, и зубима бих је цод грдом заклао, али скочи читава војска те је одбрани, и би ме исекли на комаде да је краљица само допустила, ал' она се само смешила па рече: — Немојте, јунаци, поштујте бол овога јадника, који је морао сопственим очима да гледа како му живу жену зазиђују. Бог једини зна како је нагаем краљевском срцу тешко било да наредимо ово што се догодило, али краљеви су само слуге божије, а глас народа глас је сина божија, кога и миропомазаник мора да слуша ! — Живела ! живела краљица ! — дерала се опет глупа светина. И тако мене краљица Марија помилова, те уместо што би умрво на мачевима за неколико тренутака, она ме помилова да умрем полагано гладујући двадесет и један дан. Шта је било с мојим сирочетом — не знам. Сад ми каж,и, оче Андоније, како могу ја да верујем у правду и милост божију ? .. ." * * * — Хеј , патријару Андоније ! — зачу се опет глас Тимура Оглу са врх тамнице — јеси ли жив, матора камилавко ? Та ваљда стари испосник као што си ти, не умире од два дана гладовања ? Седај на даску да те извучемо у судницу! Отац Андоније отвори очи и пробуди се из дугог, тешког грозничавог сна у коме је тако дуго пробавио. Прво се маши руком поред себе да види, седи ли још крај њега онај несрећни костур што му је причао своју страшну причу — ал' нема никаквих других мртвачких костију осем оних на којима је лежао, — Устај, лењштино — зачу се опет Тимуров глас озго — јер ако ти спустим девере, не ће ти лако бити! Отац Андоније погледа у вис и — чисто му свану. Тамо беше зрачак белог дана, зову га из гроба у живот, с мртвачких костију у каљавој бари у суху осветљену собу,