Otadžbina

518

СТЕВАН ДУШАИ

из друштва са оковаиим костуром међу људе !. . . Та то је васкрсење, иа макар они људи и били његови непријатељи, жедни крви његове. Јадан старац устаде с муком и једва се довуче до оне даске на коју је ваљало сести, толико га беше изломила грозница у којој је два дана лежао. Зашкрипаше и зазвечаше ланци на којима су сужња подизали, и мало за тим, отац Андоније стаде на сухи под од суднице, у коју кроз отворена врата и кроз прозор продираше читаво море светлосги и чистога ваздуха. Он није испрва никога видео у судници, он је само гледао у поље, он је само дубоко уздисао. . .. — Оче Андоније — зачу он иза себс некакав женски глас —је си л' вољан да послушаш што ти имам казати? Старац се осврну и виде пред собом краљицу Марију, саму, без њених владика и дворкиња које јој обично носе скуте и рукаве. Тимур Оглу са још неколико татарских најамника замаја се у једном ћошку простране суднице онрављајући некакву гвоздену справу, која беше налик на кревет, ал опет врло необична. — Шта хоћеш од мене, бездушна жено ? — рече отац Андоније — Да сам знао да ме к теби зову, ја не бих изашао из моје гробнице, па ма како жељан био белог дана и чистога ваздуха, јер ја волим газити ону бару на дну тамнице него дисати с тобом на чистом зраку. Твоја је душа црња и трулија од моје тамнице, а твоје је срце отровније од оне гује што ми се око врата стезала. — Ја сам веома песрећна — одговори краљица „скрушена" лицем — што један од најдостојнијих и најзаслуженијих наших црквених кнезова тако о мени мисли. Али ја се уздам да ће баш садашњи мој корак показати, св. оче, како се вараш о мени. Ја сам дошла да те истргнем из те тамнице, да те повратим св. алтару и нашем краљевском престолу, где је свагда твоје место било. Све то зависи само од неколико твојих речи. Драгог сина краљевства нам, нашега Душаиа, занела је властољубна и бесна млађа