Otadžbina

СТЕВАН ДУШЛН

519

властела да буде непристојан на спрам својих родитеља. Очинско срде радо прашта, само кад му се прилика даде да може опростити. Али оним зликовцима који су нам тако добро дете на рђав пут навели нема опроштаја, њих треба примерно казнити. У томе нам можеш ти, св. оче, највише помоћи. Кажи нам их, све по имену, кажи нам све њихове намере и на који начин их мисле пос/гигнути, обећај нам довести Душана у родитељске дворе да испроси опроштај од оца краљевства му, па си ти одмах не само слободан, него си у још већем уважењу на двору Немањића него што си игда био. Отац Андоније само одмери краљицу од главе до пете и то погледом који је краљици потерао сву крв у лице па јој онда окрете леђа и гледаше у поље, а не рече ни речи. У то скочи Тимур Оглу из прикрајка у коме је ону гвоздену справу удешавао, па удари старца тако силно песницом у леђа да се јадник на под стропоштао. — Псето калуђерско ! — дерао се Татарин — ја ћу те научити како се с краљицом разговара ! — Тимуре ! — грмну краљица па њ, али му у исти мах очима намигну на ону оправљену гвоздену постељу — ти си за ову суровост отпуштен из моје службе ! — Не само то, госпођо краљице — рече верни Татарин. који је врло добро разумео краљичин миг — него ако ћеш ме и обесити, ја морам овог вашег дервиша натерати да све искаже што га је високо ти краљевство упитало ! И оп зграби старца с пода па га однесе на рукама као да је дете какво, до — гвоздене постеље, али пре него што га је на њу стустио, баци једну велику пањину на ту справу за мучење, рече нешто татарским језиком својим другарима, а ови смејући се стадоше навијати несретну снраву. Четири јаке карике зграбише положени пањ и за неколико тренутака пуче дрво на стотину иверака. — Хоћеш сад говорити, попе ? Отац Андоније пребледео као мртвац, али ћути.