Otadžbina

530

ДАЛМАЦИЈА

и титулу краља далматинског. После неког времена изроди се крвава и дивља војна између Хрвата, Млечића и Грка, а додније и Мађара, око лепе земље , те је ови у тој ужасно сатрше, али се она у ночетку 18. века опет опорави новим досеобинама из позадних земаља и 1242. издржа и саму навалу бесних Монгола. Међу тим нродужавале су се непрестано крваве борбе између Угарске и Млетака око далматинскога приморја, а од 1462 почели су и дивљи Османи упадати у Хрватску и Далмацију с мора, но не могоше ништа учинити утврђеним варошима, али приморска поља опустише. У оваквим околностима Млечићи нађоше згоде, те под гаранцијом слободе Далматинцима учврстише се у земљи, па и увећаше је новим освојењима. Једини Дубровник, ти словенски Млеци, сачува своју потпуну независност. Далматинци удружени са Млечићима одбијали су непрестано све турске насртаје и тако не дадоше овима баш никако да Далмацију освоје, коју, по поруци Млечића Турцима, „не би ови могли освојити ни баш кад би млетачка република све своје посаде из ње тргла, јер Далмација уме и сама себе одбранити." Најпосле пожаревачки мир 1718. године учини крај ратовима са Турцима и даде Далмацији границе, које и сад има. Кад је миром кампо -Формијским 12. Маја 1797 године сарањена стара млетачка република, онда је Далмација дошла у притежање Аустрије. Али и Аустрија је на скоро искусила променљиву судбину, која над овом земљом влада, јер јује већ пожунским миром .1805. морала уступити Наполеону I. који је, истерав Русе из ње, присајузи краљевини талијанској, а доцније споји са својим илирским областима. После 1814. год. потпаде опет под Аустрију, која је и опет узвиси на краљевину. Овај кратки нацрт далматинске ратне историје показује двоје: прво како су разни народи увек високо ценили и грабили се за њено притежање, а друго како се