Otadžbina

558 ЂУРАХ БРАНКОВИЂ ношаји у које је Србија према Турској етупила, са свим привременога значаја. Српство и Турство ухватили су се у коштац на борбу на живог и смрт. На низбрдици, на којој су се сусроли, борци су се могли уставити за тренутак да дахну, не да за дуго остану. Али задатак који је Ђурађ себи поставио, био је сам по себи ванредно тежак. Одржати Турке • у миру према Србији, а у исто време одржати Србију у пријатељској и солидарној свези с Угарском и преко ове с Европом, то су биле две цели тако сунротне. да су на први поглед једна другу искључивале. Положај је Ђурђев постао двосмислен и дволичап. Али двосмислепост та није имала свој извор у личноме карактеру Ђурђевом, као што се то обично мисли, већ са свим просто у ванредним политичким приликима онога доба. Осим нолитике, којом је деспот пошао, била су још само два пута могућна: или да се са свим искрено свеже с Турцима прекинувши сваку свезу с Угарском, или да не мирећи се с Турцима стоји и пада с Угарском. На првоме путу ваљало би му да се одрече суштаствено српке мисли, што Ђурађ већ као владалац српски, и независно од високих амбиција свога дома, није могао. На ономе другоме нуту, после погибије код Голупца, пропаст је била и сувише извесна. Политика има природну потребу да се руководи чистим начелима морала. Сриска политика показује поред тога и неку наклоност или ако хоћете неку слабост, да сјаје манирима галантерије и каваљерства, као што нам је сведок Стеван Високи и отац му Лазар. Али дођу тренутци, у којима она по невољи заборавља и начела морала и галантерију, па се показује као нага политика. Таква је политика она, којује Ђурађ 1428 иредузео, политика због своје двосмислености врло тешка и неблагодарна, и коју је само тако фини и окретан дипломат, какав је Таурађ био, могао да предузме и проведе. На путу, којим му је ваљало ићи, деспот је имао да се бори с трима тешкоћама. Тешкоће те биле су: зловољна расположеност народа у Србији , — неповерљивост и су-