Otadžbina

ХУРАЂ БРАНКОВИЋ

559

ревњивост од стране Угарске, — и суревњиво подозревање којим је порта пратила сваки његов корак. У Србији се зловољпост прочуда по народу, кад је постадо несмуњиво, да српски градови на Сави а нарочито Београд, остају у рукама угарским. Ово је било у 1429. Народу је тешко било да верује, да је висока политика захтевала велику жртву. Један део, који је симпатисао с личношћу деспотовом, радо је веровао да су Угри преварили Ђурђа. Други део, који с њиме није симпатисао, без сумње је још онда клеветао Ђурђа да је у себичним делима уступио Веоград и друге градове, за накнаду, коју је у Угарској добио. Свакојако губитак тај, заболео је народ до срца. Сматрао се као права народна катастроФа, и као таквој одмах налажаху пуно прилика, које је предсказиваху. Грађани београдски помињаху ону страшну буру што пређе по Београду онога дана, у који деспот Стеван издахну. Други опет причаху, како се једне ноћи чуло, где из дубине реке Саве звуче трубе војничке, као да велика нека војска улази у град. Трећи опет помињаху онај вихар, који једнога дана скиде кров са саборне цркве и однесе иконе. Све то сад беху за њих знаци, који предсказиваху, да ће Србија да изгуби Београд. Све то за многе беху нови докази да је истина суђено да Србија падне, ире него што почне да се опет диже. Зловољност, клонулост, готово очајање — то је ондашње расположење. У Константиновоме спису остала нам је белешка о живој једној слици тога расположења. Он нам прича, како је у те дане тумарао по улицама београдским некакав калуђер, издрпан, прашњав, прави очајник јадикујући из гласа: „Авај, авај и јаох !" С таким тужним узвицима грчао би кроз улице, без сумње с руљом деце и момчадије иза себе. Људи би му се склањали с пута, погледали га с чудом, стравом и тугом. Знало се о њему да је од некуда из Маћедовије, неки га држаху за суманута, други за пророка, сви за злослутило. Водише га и деспоту, који га испитиваше о које чему и с богатом милостињом пусти да иде.