Otadžbina

560

ЂУРА'Е БРАНКОВИЋ

Суревњивост угарске аристократије показивала се у више иридика, иа које ћемо у овој историји наићи. Нису га радо гдедали што је страиац, што као странад доби врло велнке и богате баштине у Угарсвој и што је како се чини, ири церемоиијама иу сабору заузимао прво место до краља или краљева заступника. Што се тиче самих тих баштина, Ђурађ их је добио по моме мишљењу не као нешто ново, не као накнаду за уступљење градове, већ као баштине, које је већином још деспот Стеваи разним приликама у Угарској добио и држао, и које су дошле Ђурђу као наслеђе од ујака. Краљ Жигмундо управо је само Формалним актом потврдио Хурђа за баштиника на земљама, које му по наслеђу припадаху. А могућно је, да је Жигмундо и додао које добро као знак нарочитог признања за лојално извршење уговора од стране Ђурђеве. Угарски писци помињу као Ђурђеве баштине у Угарској: Слан-камен, Бечеј, Купу, Вилагош, Мункач, Токај, Даљ, Рагац, Сатмар, Бесермењ, Дебрецен, Тур, Варшањ, у Будиму сјајну палату, али признају да тиме нису потпуно побројана сва добра његова. (Тћнгогшз, IV, XXV; Ка1опа 212; и др). Не само да је деснот наилазио на суревњивост у тесногруде и искључиве аристократије угарске, него је у опште у Угарској владало неко неповеравање према Србији. За време бављења Брокијерова у Београду 1438 причаше му како Угри набављају Немце да чувају град, јер у Србима вере немају. Наравно да су оваква неповеравања веома отешчавала политику, коју је Ђурађ предузео. Унутра у земљи главна је цељ Ђурђу била, да подигне војену снагу, да повећа ратну моћ Србије. Од године 1429 па до 1435 имамо у Србији периоду страшног напрезања. У крвавоме зноју спремао се народ српски за крвав рат. ^УР а ђ Ј е с највећом енергијом неодступно и не колебајући се настојавао, да се стари градови оправе и бољма утврде, а нови саграде. 0 овој његовој делателности најбољи је сведок наравно Смедеревски град. Али и иначе народна