Otadžbina

562 ЂУРАЂ ВРАНК0В1Г& чин у томе је барем један доказ, да је деспот Ђурађ одмах првих година своје вдаде гледао, да војску своју умножи. Али за војничко ојачање на коме је Ђурађ радио, потребна су била велика Финанцијска средства. Деспот је не само знао то врло добро, него је како се чини с великом наглошћу и безразложношћу насгојавао, да у брзо државне приходе повиси. Он је повисио дажбине трговачке, друкчије је удесио оно што се од рудника плаћало, забранио извоз сребра из Сребрнице и што је најтеже дејствовало, повисио је непосредни данак. До тада је свака кућа плаћала на име непосредног данка перпер. Вредност је терпере у оно доба била равна половини дуката. Ђурађ је како се чини подигао тај данак од перпере на цео дукат. Овакво повишење не може бити да није у пароду произвело најгоре расположење. Нити смо сигурни да је ствар на оној повишици остала. У народној песми, Старина Новак причајући о своме аргатовану на смедеревскоме граду, вели: — ,и то бих јој, брате, опростио, — кад сагради Смедерева града, — онда стаде па и куле зида, — позлаћује врата и ненџере, — па наметну намет на вилајет — све на кућу по три литре злата, — то је, брате, по три ста дуката." Ово је на сву прилику успомена на какав ванредни прирез Ни најмање не можемо сумњати, да је деспот Ђурађ имао огромних издатака баш у најиречем и најочевиднијем интересу народном, и да све што је радио, радио је за велику народну цел коју је пред собом имао. Али му је финанцијска иолитика са свим безразложна била. Од масе народа не може се очекивати да право оцени, шта вреди гголитичка цел коју његове вође имају и рад које му траже порезе и прирезе. Већина људи у таквим стварима рачуна не оно шта целина таквом жртвом добива, већ само оно шта он као појединац тиме губи. Удвојивши порезе Ђурађ је морао начинити у народу велико незадовољство. Чврстом руком добро организоване унутрашње управе, мождајош нарочито челичном енергијом војводе Радича, који је у оно