Otadžbina

ТУРСЕА ПРОИАДА

579

ској, најсиромашнијој земљи на свету има велики везир 6 пута толико, 30.000 ф . годишње. Тако исто цивилна диста и све чиновничке плате веће су но у Интдеској. Г. Бреси, ношт. члан нарламента за Хестинге, који се ту скоро шетао на својем броду „Санбим" публиковао је више писама са те своје шетње. Из Цариграда пише он о турској влади: „Одобреиа цивилна листа султанова износи 1,200.000 Фун. Поклонима који су више или мање драговољни пење се та сума на два милиоиа Фуната. Обале целога БосФора начичкане су на растојањима од једва једну (инглеску) миљу величанственнм палатама и уметнички израђеним ћошкама ; нека од тих здања. намештена су из нутра на најраскошиији начин. Свакидашњи ручак султанов — он руча свагда сам — броји 94 јела ; осем тога има свагда у приправности и још других десет јела за случај ако би султан које потражио. Он има 800 коња и седам стотииа жена које служе и чувају 350 шкопаца. За ту огромну кућу коље се на годину четрдесет хиљада волова ; лиФеранти су обвезани да сваки дан набаве: 200 оваца, 100 јагањаца и коза, 10 телади , 200 кокошију, 200 пипилића, 100 голубова и 50 гушчића. Разлика и контраст између раскоши у царској палати и у колебама већине султанових подајника доиста су такви да човек плаче. Приходи првих држав. них министара такви су, да ће за цело ужаснути наше радикалне реФорматоре. Велики везир вуче 30.000 ф ., министар Финансије 15 000 ф ., министар грађевине 11.000 ф. итд . у сразмери." Али то иије све. За свако министарство претпоставља се да има свој одређени буџет, али тај се буџет свагда ирекорачи. Сваки департаменат издаје своје сопствене шандате или унутнице за исплату, које местни грчки и јерменски банкари с огромним интересом шконтирају , добијајући том ириликом огромне суме. Фактично је немогуће казати колико износе државни приходи, али још је' теже казати колико износи годишњи расход, а ово је још опасније него кад се не знају приходп. Где се обоје стиче ту ситуација постаје само несноснија. За садашње турске министре то је непостижан задатак да државне Финансије тако уреде, да су нотребни приходи осигурани, а издавати упутнице врло је лак посао. То позајмљивање у месту иде дотле, докле кредитори немају више од куд да узајме ; сад настаје потреба да се нов државни зајам закључи. Пусте се силна обећања (шарене лаже) о Финансијским реФормама, обнародује се проспекат, цариградски банкари замену своје упутнице тим новим државним папиром; чим се дотерало до котације на берзи, одмах те папире купују 37*