Otadžbina

582

т У рска ироиада

тако велике да би се после лакше одлучавали на подобне нослове на другом месту. Да су начинили друм из Самсуна у Сивас иди да су регулисали реку Сакарију, као што ја предлагах, данас не би било глади у Малој Азији, а овако је сад земља од 40.000 квадратних миља (40 пу.та колико Србија!) напуштена ужасима глади и болештина. Здраво управљање унутрашњим пословима једне земље, и недостатак најпростијих путова у разним крајевима то не иде заједно; тако исто не може бити ни спомена о правди у једноме друштву, где је природно немогућа апелација на извору те правде; без саобраћајних срестава нема трговине, способност и интелигенција народна остаје без вредности, а нагомилавање индивидуалнога богаства постаје немогућно. КедиФ мисирскн беше послао две лађе жита у помоћ народу који од глади умире, и храна стиже у пристаниште исмитско> али код оваких путова какви су данас, не беше никако могућно однети храну до Ангоре. Шест стотина камила треба да трчи дванаест пута тамо и овамо док ту храну однесе из Исмита у Ангору, а то је свега 240 миља. За свако од тих 12 путовања треба 15 дана, и тако ако се могне целс зиме и~Ки тим иутовима, за шест месеца иренеКе ее те две лађе хране из Исмита у Ангору. 1 Међу тим одбор цариградски за помоћ онима који од глади страдају мора своју храну да шаље на кириџијским мазгама п то плаћајући за сваку оку 60 пара кирије, т. ј. више него 15 фуната стерлинга на тону. Причају за Берона да је свирао у ћемане док је Рим горео; султан Абдул Азис подиже мошеје које коштају по милион ф. ст . а међу тим људи, жене и деца умиру од глади на пољанама ангорским. Местне користи турскога царства тако су дивно удешене да нема ни једне провинције којој би транспорт њених производа био затворен за најудеснију пијацу, само кад би било добрих друмова, канала и оирављених пристаништа. Како тога нема, читаве провинције наличе на пустињу у пркос својега природног богаства; мијазме се подижу из необрађених пустолина и највећи део једне од најдивнијих земаља на свету не може више да изхрани ни своје сопствене становнике. Ето откуда с једне стране владарска раскош а с друге најужаснија подајиичка сиротиња. „Левант -ХероАД" пише 14 Новембра 1874. „У одношајима оних округа који гладују нема никакве промене; осем што се с глађу сад и зима удружила да остатак народа десеткује, који је ' Међу тим јављају из Ангоре, да је део предео покривеи са 2 стопе сиега