Otadžbina

ПРЕ ДВАДЕОЕТ И ОЕДАМ ГОДИНА

601

к југу. На крајњем левом крилу — управо преда мном — стајаше хопведи црвенокапци, у Фронту постројени, преко 400 момака — у маџарској војсци међу иајбољима најбољи ! До ових десно једна 6 Фунтовна батерија и т. д. сви на једној линији (еш Тге$'еп). У исти мах ватра потпуно престаде; а од западне стране Јарковца крене се једна чета коњаника (хановеров пук) и нође к нама. Од наше војске нпшта не могосмо угледати и то због нешто узвишеног земљишта, на ком је непријатељ стајао; али по што ватра тек престаде, а иама више од 15 минута не беше потребно, да до непријатељског бојног реда доспемо. Задржим нравац марша, у нади, да ће га, кад ја с леђа на њега нанаднем, наша војска с преда нанасти. Без овога разлога могао сам лево у винограде савити, те би, или непријатељски бојни ред обишао, или би тамо само са ^едиим делом његовог оружја иосла имао." „Кад се нрнближимо црвенокапцима на 150 корачаји, обрну ови Фронт натраг, добоши им ударе „јуриш" и оии полетеше са бајонетом на нас. У исти мах и коњаници, који су нас до сада пратилн но само задиркивали, полетише на јуриш. Моји војиицн имали су само још 1 Фишек у цеви, ретко који, да имаде још 1 ФПшек у Фишеклији. Због непријатељских коњаника морао сам и јуриш његове пехоте „стојећи" дочекати, и то, управнапуту, који води из Добрице у Томашевац, У тај мах викну нам из редова коњаника — један глас — српски: предајте се! Ја му српски одговорим: то не ћемо ! Али хоћемо да се боримо и да изгинемо! Кад маџарска — и коњица и нехота — до врхова наших бајонета дотрча, оборисмо ми на мој усклик: удри га! . . • • монголскога (то беше место: Ан! Ееиег!) нахиу носледњу ватру у густе његове редове; одмах за тим полетисмо с бајонетом на коњанике, јер ове нисам хтео за леђи оставити, и сретно их бацисмо натраг. По што се сад на нашу ватру и на бојну вреву српски топови не одазваше, увидео сам јасно, дајао победи не могу мислити, већ само, да што скупље главу заменим. После дуже, крваве борбе продремо кроз маџарску пешадију и коњадију, и испнемо се на узвишено земљиште, на ком с почетка маџарска пешадија стајаше. Сад нас поздравише маџарске тобџпје с неколико метака, а ми угледасмо војску нашу на две хиљаде корака иред нама развијену. С овим беше борба наша око 11 сахата са свим завршена. Било нас је још 30 људи од прилике; ја сам био бајонетом у лево раме лако убоден, а један војник од Варадинаца тешкорањен. Остали изгинуше. Од наше војске први нам је на сусрет изјашио — до близу маџарских редова —