Otadžbina

ГЛАВА ШЕЂЕРА

629

„Заиска ја како! прича он дал>е: „Дај ми веди те букагије!" ,Не дам," веди Пеаар. „Море дај, немој се мучити— скинућу ти их!"— „ Јок не дам!" рече Петар и пође Иопа нестаде. Ниги се знаде, куд оде ни шта би од њега Ама да рекнеш да је што шушнуло ништа! Иде он опет најлак насипом, иде... Док ти њему спаде с деве ноге једна нрапга. Он је узе у руку, на пође мало брже. Кад на читав пушкомет задрни се нешто малено као клупко Учпннсе Петру, да из воде излеће и наде на насип. Затрча се право њему, а све веће расте, расте, расте и окреће се исто као радиш; дојури већ до њега, кад— ал опет онај црни поп па иште букагије. Петар не да никако... Облета поп и иска па га опет нестаде Снаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руку па носи а опучи сад брже Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад — али опет онај поп „Дај ми, море, те букагије!" — Не да он никако. Салета тако, салета Док занева петао негде у селу.... Нестаде поиа. „Носи ли он букагије?" упита онај што је растурао карте. „Не пушта он њих шале... Донесе их тако кући. Наложи, вели, ватру као да ће вола пећи. Кад се добро разгори, он разгрте жар, па букагије у сред ватре!... Ништа ти бог не даде, него стаде ниска, цика, пуцњава, као да кокице кокаш... А он удри загрћи оним жаром ; а оно пишти, пуца, истура жишке чак у пајанте... А он једнако загрћи, док се већ не утаја. Још натрпа озго дрва, да добро сагори. Кад после разгрте супрета оно црне као угљен"!.. „Виш, огорела она нечастива сила!" рећи ће Радан. „Па куд пх је део, бога ти?" упиташе остали. „Бацио их на таван и ту су му стајале, бог зна докле... Ишлп су људи, као на чудо те гледали. .. После, вели, нестаде их. Или их неко украде, или их онако нестаде — ни сам није знао...." „А јеси ли их ти видео?" упита Радан. „Нисам ја, али су ми казивали баш људи који су гледали..." Еле тако се уз пиће, осуше приче све страшнпје и страшније. Било је већ нраво глуво доба, кад се Радан кренуо из механе. Они још осташе. Мало се угрејао пићем, а мало се богме и узјазбпо од оних прича, па му све пири некаки врућ ветар око ушију. Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да нагази, кад стаде плакати иеко дете у страни више пута. „Откуд сад дете овде?" помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако.