Otadžbina

СИНЂЕЛИЋЕВ ГРОБ

Кад листом Орби са свију страна Латише маче жудни мејдана Окоро је било, — још смомен живи, Да му се Орбин с поносом диви; Још стоји шанац, још стоји рака. Дичвих синова. дичних јунака! И уста раја, Та тужна, јадна, презрена раја, Мучена муком векова кобних, Шибана бичем варвара злобних, Бачена у море заборава, Да сама себе свети, спасава II уста раја ! У ропству живот ништа не вреди Па или да умре ил да победи! Ој, на Камсници, Код седог Ниша, тврдога града, Сведоку многих рајиних јада, Сведоку многих љутих мејдана. Јуначких рана, крвавих дана: Синђелић Отсво — узор јунака Са' својих триста дичних момака. Јуначки стиже, шанчеве диже, — На ниском венцу брда Чагара Да одтуд бије душмана стара, Крвног зулумћара! . . . И сијну зора мајскога даиа, Ко љубак осмех дивних усана; Природа мати чедо разбуди, Диже му главу са мских груди, И грану сунце поносно, бајно — За неког тамно, за неког сјајно! А нишким нољем ко мутни вали Коњици љути у трку с дали! Јекнуше поља од турска беса, Застења земља од громка треса; Сијнуше сабље, гракнуше мује, Цикнуше пушке ко љуте гује! . . . Синђелић Отево, са триста друга, Из шанца гледи па им се руга: „Пазите браћо, соколи моји: