Otadžbina

СТАРА НАРОДНА ПЕСМА

47

јединче рађа као змија, која, (( како паде на земљицу, једнак у дувар одмнде". Овако чедо пште, по том, да се жени; по његовом упутству просе му и доводе девојку. Кад се доведе девојка, младожења опет одмили у дувар. Мати такога чеда, вођена и материнском љубављу и женском радозналошћу, пожели да види расплет ове чудне загонетке, и тим се начином показује, да је змијска навлака само привремени и мађијски облик, у ком се скрива јунак, коме треба пара тражити. Прехитра и непромишљена материнска љубав, занесена за овако драгим а сакривеним обликом, баца змијску навлаку у ватру — али с навлаком пропада п живот једннчета! Ни змије, ни сина! Тај предмет или боље рекавши то змијско једннче приписује се у Вуковој песми друге књиге под бр. 12 будимскоме краљу и краљици, у Вуковој пак песмп исте књиге под бр. 13 некаквоме Михаилу бану. У Јукићевој збирци народних песама из Бооне 1 исти се предмет прпписује опет будимскомв краљу п краљици. У Петрановпћевој збирци народних пеоама из Босне и Херцеговине (штампаној у Београду 1867) исти се тај предмет прпписује Љутици Богдану и његовој љуби. На тај исти предмет не певају само народне песме, него га причају н народне приче (међу остале у Вуковој збирци бр. 9 и 10). И ко би покупио преда се, па прочитао једну за другом све те прераде ове теме, зачудио би се једнакости предмета, једнакости главних карактеристика Форме. а уз то различности обраде у појединостима, које се у разним прерадама виде. Ту се врло јасно види, како у усменој народној књижевности живи поглавито иредмет, п како је све остало, нојединости места, времена и нмена, са свим споредна ствар. Сам предмет није управо народни т. ј. није ни у нас ни у осталих Словена оригиналан, није наша умотворина , него стојп у нашој усменој на1 МагоДпе рГевте ђовапвке 1 1зегсе§оуаске, ОзЈек 1858, отр. 116.