Otadžbina

БЕЗДУШНИЦИ

563

(( Ћата" , онда је само то доста , па да се зна, да се он разуме у „законима." Али, и осем овога, ћатина прошлост, љегов живот, његови односи са разним личностима од уплива и положаја.— довољни су, па да се оправда оно народно мишљење о њему. Већ смо казали, да је он син чувеног кнеза Шурице. Његов отац науми, да свог сина школује и да га спреми, да у своје време може заузети како важно место у државној служби. Он га да најпре у школу код неког Марка Сремца учитеља, глоговачког. Разуме се, Сремац се прими и бог зна како настане да кнежевог сина научи књизи. Али се, на несрећу, а можда и на чију срећу одмах још у почетку оиазило, да детету не иде како ваља књига од руке. Не прође ни пун месец дана, а већ Симици — тако су га онда у кући звали — изађе књига на нос и он пирну и побеже у Парашницу чобанима. Овако је радио неколико пута. Једном га сам кнез Шурица одведе учитељу. — Је си чуо учитељу, рече кнез кад му у школу уђе и оеде, ево могсина!... Он ми се зарек'о, да више неће бегати ... Ти сад гледај — бог ти, а душа ти твоје месо, а моје кости!... Ја само хоћу, да не остане ћорав — код очију!... Сремац одведе Симицу у школу — на његово место. За тим се врати да с кнезом још коју проговори - шта он мисли да предузме, па да се детету књига омили. Кад је већ разговор свршен и кнез устаде да пође кући, он оде школи, отвори врата — ваљда да види чита ли му што син. Кад тамо, а њега не беше на свом месту. Деца рекоше, да ]е мало пре изишао на двор. На двору га није било. Учител> посла ђаке на све стране — јес', нашег Симице нигде ни од корова — као да је у земљу пропао. — Ништа, ништа — немојте га више тражити, рече кнез јетко и удари дреновачом по земљи. Сад видим све