Otadžbina

554

БВЗДУШНИЦИ

шта је и како је. Мој је син паметиији од мене. Он зна, да и ја књиге не знам, а овамо сам кнез над Мачвом. Он је довео оца у школу — па отишао кући.... Сад морам и ја побећи — стар сам; нисам више за књиге.... Збогом учитељу — опрости! .. * На неколико месеци по том — кнез Шурица одведе сина у Шабац и преда га учитељу Столу. — Морам и овако (( пробати м рекао је кнез, кад је од куће пошао. Нек није мајци на очима. Глоговац је под носом. Ласно му је било из школе шмурнути у кукурузе, па отлен полако преко потеса — те кући. Из Шапца неће ићи тако ! Код Стола је дете остало читаву годину. Радост Шуричину нико није могао описати. Он је свуд причао, да му син добро учи. .. Мило му беше, што се већ једном смирио. — Да оће дати бог, да још коју годину поживим док њега на пут изведем, па онда , не би марио одмах да умрем ! — рекао би кнез и дубоко уздахнуо. Али како се запрепасти кад му неки људи казаше, да су Симицу видили где шврља ио Парашници и чим кога опази, а он те у шибље?! Тог истог дана стиже му порука и од учитеља Стола — да је дете побегло — има шест дана, да су га ђаци по свој околини шабачкој тражили, па га нигде наћи нису могли ; да је ово четврта порука кнежевој кући — е да ли дете није тамо одбегло ? Гњев кнежев није у стању нико описати. Ни с ким није хтео ни речи да прозбори. Само је испред куће одао тамо и амо ; а с часа би на час застајао, куцкао дреновачом по земљи и јетко звиждуцкао. Ово је био знак од^ већ велике срџбе његове. Ко га је познавао — не би му смео рећи у овој прилици за живу главу ни — помози бог, ни како си, шта радиш.