Otadžbina

556

БЕЗДУШНИНИ

— Хоћу баш собом да идем, да га ухватим и својом руком удавим , мрмљаше кнез, а очи му севаху као у гладна вука. Ово је све гледала мајка Симичина из куће, а није смела ни жива да се јави. Знала је она, да онај главом плаћа, који се у тај мах изложи гњеву кнежеву. За то је кукавица и зебла за злосретно дете своје. У тај се мах неко накашља на вратницама. Кнез се трже, погледа и виде ону гомилу људи и она два везана бошњачета. — Ха , у добри-час !... Што си стао с тим људма Томаше?... дај-дер их амо !... повика кнез, а преко лица му прелети нека врста зверскога гњева. Сељаци поскидаше капе. Отворише вратнице и уђоше. Онај, што се звао Томаш , био је кмет глоговачки. Он изађе нешто напред. Кнез Шурица мераше од главе до пете ону двојицу што су везани... — Шта су учинили? упита кнез и ие скидајући очију с њих. — Украли су, кнеже плуг и плужна гвожђа с њиве Миљка Радуловог, одговори кмет чепајући земљу под собом — видело се, да се и он био веома преп'о. — Па што ниси псе побио још тамо на месту, него си их довео амо пред моје очи. — Ето , вала, кнеже , ови нам људи из Босне баш додијаше!... Због њих лепо хоћемо да пострадамо !... Чим се смркне и свет притаири — а они преко Дрине прешишти амо — укради овде крме , онде овцу , ја јање; тамо прасе , онамо ћуре; а де могни , ту насрни и на кућу, вајат, зграду — дочепај трубу платна, који ћилим, нешто од рува, а ако се која пара где нађе — и то не оставе, па онда беж' још пре зоре натраг у Босну.... Сутра дан не зна се, ил' је горе ономе што је похаран, ил'