Otadžbina

558

ВЕЗДУШНИЦИ

два корака измакоше; а она два бошњачета стајаху као две студене стене. Ово кнеза још више разјари. Он приђе, диже ону дреновачу и још страховитије повика. — Казујте, ил' ћу вам сад овом тојагом главе разлупати! Онај у подераним рубинама подиже главу, погледа кнеза иа дркћућим гласом проговори: — Беда је кнеже — тако свог крсног имена никад не славили! — Ха, беда — је ли?!... још се кунеш у крсно име своје!... Стан' дер да видимо, је л' ти права клетва ?!.... Видиш ова два сребрњака што су ми за појасом ?..,. од њих два један је пун а други нразан; а који баш, душе ми, не знам.... Ево узећу од реда. .. Ако ти је права клетва — крсно име твоје нек' ти номогне! То рече па трже пиштољ. Запе га — нанишани.... иуче пушка пуста — као гром. — Сирото бошњаче посрну и колико је дуго паде на земл>у. Преко његова лица просу се самртно бледило. Он издахну; али на његовим уснама оста чудан осмејак. Осмејак тај беше пун анђеоске благости и доброте; осмејак је тај, рекао би, свима хтео рећи: (( Људи, људи — ал' се о ме тешко огрешисте!... — А сад ево и теби, босанско копиле, ове празне! повика кнез запенушено.... И пушка плану о чуда божијега! — На самом чанку пушчани прах чудно заиишта — Кнежева рука клону, а пушка паде у траву. До самог табана цев се беше као божур расцветала. Рука кнежева изгледаше као да је истропана на касапском пању Кмет и сел>ани стајаху као скамењени; а оно бошњаче у новим рубинама звераше зачуђено и забезакнуто,