Otadžbina

БЕЗДУШНИЦИ

567

да лепше изгледа, кад муштерија у дућан уђе да што пазари. — Бр.... бог ти добро дао , газда Пуро! одговори газда Вуле. — Види се — ко је добар домаћин и кућаник!... Бога ти — кад си ти то иоранио, кад си мог'о пре сунца чак од твоје куће до мене доћи ! ? упита газда Брба жмиркајући очима и мислећи: (( Што ли је ова, у пола оперутана тичица, сабаиле до мене долетила?..." — Хе, газда Вуле — ти знаш — ми смо људи рабаџије 1 мора се ранити, ја шта ће се?... радје: заграда је, стока је — ваља све обићи и видети. .. А сем тога, простићеш, рад сам јутрос да крстим оно дете што ми се нашло — па ето дођох до тебе..., требало би ми нешто да узмем.... Шта ћу — године издале; а што се мора, мора — дете, простићега не може остати некрштено.... а ако бог да те година понесе и пође трговина — платићемо поштено — и оно (( старо и и ово „ново".... — Бр.... газда Пуро, шта говориш то?! — Ја помислих •кад те видох, да си ми донео оно мало што ми имаш давати — да ми севте учиниш; а ти си дошао да ми пре сунца севте вересијом градиш!... Бр.... ја се то од тебе, као мог човека, не би надао, рече газда Вуле пола у •шали а пола озбиља. Пура се мало застиди, па стаде гледати преда се и трљати опанком по цигљама. Пура је био млад човек— од својих 26 — 28 година. Стаса је био омалена, а у лицу жољав и жутињав. По оделу гледајући, изгледао је као какви сеоски трговчић. На њему беху извечале чохане чакшире , још лепа карихник-везом извезена јечерма, а озго чохани копоран. На глави је имао нешто олињану астраганску шубару; а беше се опас'о већ жутнулим белим вуненим појасом ■с мрким и црвенкастим бобицама. —

1 Значи: тежаци.