Otadžbina

666

ШТА ЈЕ ТО МОНИЗАМ ?

ош1 и појапама њеним, оба узимају закон каузалитета на место крајње цељи једног вишег бића, који је као неки редитељ — како га Касиари зове — створио овај свет и иоставио га за своје планове. Алм кад се строго узме да анализира , и кад се хоће тачно да определе појмовп. једног и другог учења, онда материјализам и монизам није једно исто, и ма да разлика међу њима није дијаметралне природе , то она ипак иостоји. Као год што хистолог ћелијом означава у опште основу органску, а мсђу тим због њихових физиолошких Функција разликује пх на ћелије епителијалне, интерцелуларне, мускулне и нервие, исто тако чипи ми се, да се може да определи општност и разлика између ова два учења (противност између дуализма и монизма у опште нзнео је по тврђењу Ајхеновом (ОевсћЈсМе пш! КгШк с1ег (З-гипсЊе^гШе (1ег О-е^епшаг!-, 1878 стр. 97) прво Волф. Монистама звао је он све оне мислиоце, који се држе само једног правца, као н. пр. идеалисте и материјалисте он је трпао у монисте, и реч као и аојам „ монизам" Волф је ирви употрсбио). Међу тпм изпосећи овде противност нзмеђу материјализма и монизма, ,ја пмам у виду речи Шллингове : в с1а88 ејпеп -шгкИсћеп Сгро-емааа!:/ 111 зеЈпег о-ап/еп ЗсћагГе с1аг81е11еп ећепао \'огЉеПћаГС 1иг сће "УУЈзвепвсћаП 181, а1з вете НепШаС с1аг81е11еп." Монизам тврди, да је цео свет продукт кретања и осећања. У целој васиони владају та два закона, ни .једна ствар, ни један атом није без њих, они су оба својство њихово, и спојена су у један монон (у једну целину) везом каузалитета (нужиости). Кардинална погрешка — која је управо и језгра материјализма — јесте, његова једнострапост и неследственоет, јер узимајућп материју, као основу, бакву, ц биће свега, он је тиме износи и представља као апсолутнц а у и јто време доказује, да се материја без снаге не да замислити, што није ништа друго до одрицање апсолутности код материје, која, кад јој се дода снага, као н.ен нераздвојени дсо, она постаје тада релативна ; и материјализам, онда није материјализам, јер апсолутност материје саставља језгро и основу материјалистичког учења. Сви су појави физнчки и психички но њему материјални. „Мисао је секреција мозга, као што је урин сскреција бубрега' 1 узвикује с једне стране Карло Фотт. Дугаа је — вели Дибоа Рајмон — постепени резултат извесних материјалннх комбинација. „МоНоп а8 а тос!е оГ ГееИпд-" додаје Љујо. 'Гако Бихнер, Молешот, Реклам, Хелмхолц, Клод Бернар и други, сви узимају материју као аисолутну, сви одричу дух и свесност. Спиритуа ;азам пада у исту погрешку, у исту крајност са својим духом. Монизам — као што смо већ напоменули — тврди ' све ствари.