Otadžbina

102

НАХИЈСКИ ГОСПОДАР

жегло сунце да изгоре очи, да прокључа мозак под теменом. А, по стародавном добром обичају, свако, и мушко и женско, као одличну домаћинску декорацију, која се и лети не оставља , имало је на себи бунду , иостављену изнутра понајвише морскиммишом, а с поља лисичином. Народ, ма колико силом и застрашивањем -онога времена навикнут на беспрекословну послушност , опет се поче, испрва кријући, па онда очевидно, по старински рекавши : волновати ! И кад ова узрујаност поче узимати јачи мах, кад већ дође у врење, из којега излећу оркани, појавише се на вратима доњега ходника четири снажна, до грла наоружана пандура. Свет се утиша, а још више, кад се сиђоше низ два три каменита степена, прођоше поред некадашњег господарског белокаменог бињекташа, и право кроз народ одоше ка великом дворском бунару, покривеном округлим црепаним кровом. И нехотице овлада радозналост, а из ове изродн се плашња , а кад страх униђе у кости и месо, неста жубора, а наста тишина. Пандури, већ навикнути служити страстима и сили махнита господара, готово са задовољством уђоше под бунарски кров, па отуда, из свежега захладка, извукоше на видело божјега сунца — мацке ! Боже мој, како је данас свима и свакоме знано, јасно и разговтно, кад извучеш на среду овог чиниоца старе свенародне дисциплине, а како ће тешко бити приповедачима после мене, кад, ради познанства с овом „стројитељком мира", узмороју ићи и правити дуге студије, дуга разматрања у — музејима. Лагано, мал' не рекох достојанствено, довукоше пандури мацке на сред пространог дворишта, таман према горњој ћошци, па спустивши дрвену руду на траву, стадоше с једне и друге стране мацака и погледаше горе својим грозним очима. А на горњој ћошци отворише се оба крила средњега прозора, и помоли се глава једнога звера. То не беше