Otadžbina

аЛАТНА ГРИВНА

113

Милунка. (покрпје очи рукама) Ох ООЖе ! Војислав. (плане, Трвку) Зар ти је мало нотвара?Бе, него се још усуђујеш Председ. Молим, оставите тужиоца да искаже све што има. Трнко. (осмејкујући се) Ви сте ме криво разумели, — ствар је била сасвим (зајелљиво) невине природе. Ја славим св. Илију и тек у очи тог дана опазим, да сасвим похабано нешто белих застора и завеса ваљало је да се одма замене с другима, — с тога сам дозвао госпођицу и — и — она је — дошла Војислав. (кроз зубе; Угурсузе ! Милунка. (раздражено) Не ! нијеистина ! (председнику) Госиодине ма да се окривљујем са тешког греха, — ипак би могла мирније иоднети од овога Председ. Верујем вам. Рецимо, да није тако. Радо би поштедио вашу осетљивост. Али у иочетку истраге и сами признадосте да у то време нисте билн код ваше куће, — и док није сам г. Војислав исказао, да вас је као што он вели позвао на састанак код варошког шеталишта, ради саоиштења неког писма односећег се на прошлост ваших родитеља, ви сами не хтедосте дати објашњења. Трнко. (тргне се, за себе) Његовог оца ? Шта то може бити ? Председ. ( н астављајући говор) У томе сте дакле показали очевидну непоузданост. Но узмимо, да је г. Војислав говорио истину, — ко ће доказати да сте пре тога састанка били Војислав, (упзднему у реч) Код своје куће, — јелте ? Председ. Свакако. Војислав. Њена мати, господине. Њој можете веровати да ће казати сушту истину, — та она је и тако већ једном ногом у гробу. Председ. Можда, — да је при чистој свести. Милунка. О, моја драга мајко ! (склоии главу) Лекар. 0 те стране можете бити сасвим сигурни. Шелите ли само, г. председниче, — ја ћу вам је одма довести. Она је овде, чека у предсобљу. трнЈо 6А ' ! НиЈе мог У ће 1 Лекар. Сасвим , — верујте ми. Истина , да јој је свест бил а помућена, услед наглог душевног потреса , али сад јој се опет сасвим повратила услед другог истоветног потреса. Баш кад је покушан атентат на г. Мишљеновића, она се десила с њим. — Тај грозан случај тако је потресао њене живце, да је пала онесвешћена и кад после 24 часа дође к себи, осећала се истина телесно сасвим изнуреном, — али душевно је била здрава као да није никад ни отаџбина VII, 25. 8