Otadžbina

ЗЛАТНА ГРИВНА

то госиодине, кад сваки мисли да с тога што смо сиротиња може нам безазорно вређати најплеменитије осећаје, — тако је тога дана мислио и онај наш богати сусед златар. Трнко. (за себе, љутито; Проклета бабетино ! Иконија У тим мислима дочекам и свануће. Моје дете устане и почне распремати по кући. Хтедох да склогшм очи, зато је нисам хтела ословити, и збиља за кратко заспим. Не знам колико сам спавала, али кад се пробудим осетим , да ње нема. У то дође наша познаница, Перунка Трнко. (тргне ее) Ако је ириметила... Председ. Она је дакле била код вас у то доба? Иконија. Јесте. Тражила је моје дете ради неког писма, но како ње није било, отишла је обећав да ће се свратити доцније. И тек што она оде, дође ми и дете. Трнко. (одахне) Не сумња на њу. Добро је. Председ. Јесте ли је питали, куд је била ? Иконија, Не опомињем се. Председ. Мало пре споменусте неку увреду господара Трнка. У чему је то било ? Трнко. (плане) То није истина. Лекар. (Иконији лагано) Немојте пренаглити. Држите се строго упуства господина Добрића. Иконија. (лекару) Хвала вам на опомени. (окренув се ио глаеу Трнковом) Ту си ти ? Није истина — велиш ? А твоја кита цвећа, шта је она требала да значи ? Није лије моје дете бацило кроз прозор ? Ја сам слепа, али ипак видим, добро видим на дно поквареног ти срца. Трнко. (жустро) Мати може говорити у нрилог своје кћери. Ко је други видио ? Камо других сведока ? (председнику) Ја би вас молио да ме поштедите са којекаквим измишљотинама. Председ (значајн 1). Изгледа ми ипак вероватно, пошго је и оптужена о томе напоменула нри претходној истрази. Трнко. Њој се не сме веровати, док се претходно не расчисте друга питања , на црилику : признаје ли да су алати нађени на место злочинства, њена својина или не ? Председ. То је већ признала. Милунка. (нолако) Нису моји, — већ драги спомен од мог покојног оца. Иконија. (придиже се, тресућим се гласом) Њен глао... Мило.... дете моје ... Милунка. (болно) Мамице.,.. (хоће да јој приступи)