Otadžbina

ЗЛАТНА ГРИВНА

117

Перунка. Не знам ништа. Председ. Али ви сте на испиту исказали, да сте у исто доба, кад се од прилике могла десити похара, видели оптужену Милунку како је уочљиво брзо прошла крај ваше куће и отишла у варошко шаталиште ? Перунка. Јесам. Председ. Да сте ишли за њом, да сте је видели како је замакла у шипраг, како се изгуби међу грање, и како сте видели да нешто чепрка, па кад вас је опазила да је вриснула и побегла. Је ли било све тако ? Перунка (ћути, гледајући плашљиво на све стране и сусревши се са Војиславом обори очи) Војисдав. (Перуркп) Пазите добро, ви то нисте могли сведочити мањ ако сте се упознали у коју другу личност. Перунка (за себе) Он хоће да је избави. Љуби је, само њу љуби. Добро ! (гласно) Ја остајем при ономе што сам већ једном казала. Мидунка (клоне на столвцу). Ах ! Војислав (за себе). Остаје при лажној сведоџби. Председ. Јесте ли још кога видели с њом код шеталишта ? Перунка! ( погледа на Војислава, одсечво). Нисам ! Војислав (раздражеио). То није истина. Председ. (прекпие му реч) Стрпите се, доћи ће и на вас ред. (Перунки) Оећајте се добро, је ли била баш сасвим сама ? Перунка. Сасвим сама Држ. туж. Још нешто. У вашем стану обитава г. Мишљеновић ? Перунка. Обитава. Држ. туж. Је ли он био у то доба код куће ? Перунка. Незнам извесно, али чини ми се да је био, барја сам га затекла^ кад сам се вратила кући. Држ. туж. (Војиславу) А ви опет велите да сте у то доба били с оптуженом код истог варошког шеталишта ? Војислав. Јесам. Држ. туж. Рад чега ? Војислав. Као што сам већ при претходној истрази казао, саопштио сам јој једно писмо мог покојног оца, које је до тога дана било и за мене тајна. Ради бољег уверења, исто сам писмо предао истражном судији и он га је прикључио актима. Молим да се прочита. Председ. (претурајући акта) Нема га овде. Ах — право, ево једне белешке. Суд га је послао полицајној управи на њено захтевање и