Otadžbina

76

НЕ СУДИТЕ БРЗО

му, прију, и тако све редом девојке у вароши. А тетка Ката се само смеши, па јој Боже мој мило, мило.... А ко би и смео са њом, само да добије једном снаху, адамско колено. Да сина ожени , па да добије ћерку, јер шта је друго снаха, него ћерка... . Па, мили боже, дође недеља. Звоно зазвони на службу божију, а тетка Ката крене се са снахом у цркву. Све јој перје расте. Њене комшијке истрчале на капије, па тек уздахну : ено тетка Ката оде са снахом у цркву. Више пута за вечером, седећи са својим Јованом, тетка Ката би се замислила, па уздахнула.. — Што ти је, мајко, теуздишеш? питао би Јован. — Е како сине... Мислим, докле ћемо овако сами. Видиш, ти већ ниси дете, одрастно си момак, треба ти домаћица. Ја овако стара не могу до века трајисати. Већ сам једном ногом у гробу. Јеси ли видио покојну куму Стану ? У вечб лепо жена вечерала, легла, када у јутру мртва. Старост је, синко, већ превалила, а смрт не пита када ће доћи. Она је незвани гост. Лупне у по дана, у по ноћи, када јој се и не надаш. А теби, синко, треба друг. Хвала милостивом Богу и светој Богородици, радња ти добро иде. На кући нешто мало дуга , то је све. Можеш узети довојку, коју хоћеш , Ено ти пријатељ Петрове сваотике. Лепа девојка, а бога ми није без тшшта. Дезојка те воли. — Али ја њу неволем, мајко — масмеја се Јован. — Е па добро, синко, ево ти комшинице®, Поновићеве Цаје. Лепа девојка као цвет. Баш јој немаш шта замерити, а бога ми ни она није без пара. — Ал' ме њен отац мрзи — рече Јован. — Е мрзи. Којешта ! Мрзи те што му нећеш ћерку. А да хоћеш, боже мој, дао би ти и новаца и мала... — Нека, нека, мајко — смејаше се Јован — још је рано. Има времена. — Није, бога ми синко. Сад ти је баш време.