Otadžbina

НЕ СУДИТЕ БРЗО

77

— Л после, знаш мајко — настави Јован — ја не могу ни волети сваку девојку. Али ти се не брини. Видећеш. Изабраћу ти снаху. Поштена је, добра је, а слушаће те као матер. Бићеш задовољна. Само је сирота... — Ако је, синко, сирота. И ми смо били сироти. Шта је имао твој покојни отац? Нешто мало еспапа, а кућу презадужену. Данас, хвала милостивом Богу, ти стојиш добро. Кућа нам је пуиа. Ниси жељан ничега , да их има још петоро, могли би рахат живети... — Хоћу , хоћу , мајко , оженићу се још јесенас. Ја волем једну девојку. Казаћу ти је. Не брини се , добићеш одмену. — И треба једном — заврши тетка Ката, ја ти не могу овако дуго. Стара сам , па сам отежала. А жеља ми је, да што пре видим радост у кући... Јован доиста беше заволео једно лепо девојче, јединицу некога Петра Налбантина, коме кућа беше мало на крају вароши, баш до општинске суднице. Петар беше сиромах, али поштен човек, један од оних мирних , савесних и честитих људи, каквих, рекао бих, да све више и више нестаје. Он имађаше само једно дете и гледаше га као душу своју. Њу да усрећи — то беше сва његова радост. Никакав богаташ не живи толико за децу своју, колко сиромах. Онај је богат, силан, има свега ; а овај је сиромах, коме су сво благо — деца његова. За љубав Јованову нико онда не знађаше , јер он љубљаше у потаји. Више пута вечером када се сумрак поче хватати, он би, затворив ћепенке на свом дућану , одшетао сам самцит до капије Петрове. Лепа Цвета знала је то доба, па би изишла са својом другарицом из комшилука пред капију. Ту се разговарала с Јованом о заједничкој срећи. Говорили би о матери његовој, говорили би о оцу њеном како да их пазе, како да их поштују и чувају.