Otadžbina

78

НЕ СУДИТЕ БРЗО

Јован беше срећан, јер имађаше мајку. коју поштоваше више свега , и љубљаше девојку , која живљаше само за њ. Он, дакле, беше задовољан. Али, његови непријатељи не бејаху задовољни. Једнога дана убацише кришом неке коже у авлију Јованову, а сутра дан дођоше те га тужише полицији: да им је коже покрао. Други пут обедише га : да је неке крадене свиње куповао. Трећи пут говораху по чаршији : да им је неки дуг два пута наплатио. Али Јован на све то остаде миран. Тужбу , подигнуту код власти, одбаци с презирањем , а непријатеље своје јавно исмеја. Но и опет несрећа не могаше мимоићи главу Јованову. Једне ноћи , по доцкан , пробудише ме из кревета. Јавише ми, да је општинска судница обијена , каса похарана и да је убијен пандур , који је општинску кућу чувао. Брже боље обучем се и изађем на место, да извиђај учиним. У авлији општинској нађем гомилу света , који се, на глас о учињеној похари, беше туна искупио. Све нешто међу собом жубораху. Неки се чуђаху , крстећи се. Други махаху главама, а неки опет гласно потврђиваху речма : — То никако није могуће... — Шта није могуће — дераше се кмет — ја сам га мојим очима видео, када се је хрвао с убијеним Смиљком, пандуром. Био је истина мало сумрак, али сам га ја баш добро уочио. Па ето питајте и пандуре, који су са мном ишли. И они су га познали. Баш главом он. Ето нека кажу... — Тако је, браћо — потврђаваху општински пандури... — Ето видите, — настављаше кмет —- ваљда нећу ја лагати. Видео сам га баш на овоме месту. Игаао сам