Otadžbina

40 В Е Р Т Е Р требу да дуго, дуго још пошто је сав свет спавао и хркао, гледају у од облака прогрушано небо, и да се разговорају по звездама. У то глухо доба Јанко, с неким тајним осећањем од кога је дрхтао, отвори широм врата од своје собе, леже несвучен на кревет и покри лице руком. Све је тако тихо као у гробл.у. У једаред он чу да нешто шушти, а грешна мисао одведе га на Марију. Али је ли то сан, у који се он бојаше погледати отвореним оком ? Шуштање пређе у његову собу, и кад он диже бојажњиво руку с очију угледа њу више себе, у белој хал>ини, нагла се над њим и слуша му дах. Ваљда не зна да ли он сиава 1 Тада једва чујно прошапута : — Што си тужан ? Он хтеде скочити с кревета, раскинути јаку што га тако страшно дављаше, стиснути је у наручје па тако ваљда умрети, али га снага не послуша. Не мрдну ни прстом. ни оком не трену, и на једвине јаде такође прошапути : - Волим те! Али тада му већ помрчв свест. и он више и не виде како она остави његову собу. Баш тада прође поред његове собе поручник, ступајући крепко и отресито, тако да му оструге у овој тишини звонише чисто као прапорци. Он певукаше неку песмицу, од не баш са свим солидног значаја. И он осстави врата од своје собе отворено и полако се скидаше звиждућући. Кад би готов написа овако писамце : „Господине ! Ваша се жена врло лепо понаша овде. Неки г. Јанко не избива од ње ни дању ни ноћу. Једак ваш ирија.твљ.» Онда прочита писмо још једном, подвуче речи (( ни ноћу»,затвори га после у куверт и запечати га половином динара. Адресова на мужа Маријиног, и задену га за капу, да га не заборави предати. Онда зену, преврте