Otadžbina
В Е Р Т Е Р
39
је се кињио што је тако примио срцу реч к дулчинеа в , и на послетку сав је се знојио од стида и једа, кад се сећаше како је, као какво дериште, извукао сабљу бригадирову. и довео себе у «глуп, глуууп, најглупљи положај на свету!" Што је најгоре и најцрње то је шго сад не зна шта да ради. Да га зове поново на дуел којешта! Да се бије с њшме као каква пропалица у парку, те да начини још већи скандал — „пи !" Он се пљ.есну руком по челу. — «Свако чудо за три дана!» Али дај проживи та три дана. А Марија тога јутра беше тужно милостивна. Велике очи беху јој још јаче прекривене трепавицама. Кад се нађе у парку с Јанком не рече му ни «добро јутро !" али га тако значајно стиште за руку, и тако милостивно погледа, да је он из тога више прочитао него што има у целом Мајеровом Лексикону. Очигледно беше у томе оно слатко споразумљење, кога се он толико као бајаги бојао. Он ћутећки ходаше поред ње, а груди му бректаше под неким осећањем , које се у неку руку преливаше у бескрајан, тих, сладак бол. «Све зна" мишљаше он у себи, и у један мах, не хтевши и не мислећи ништа, а окренувгаи главу од ње проговори : „Ви све знате !» „Све !» рече она, такође не обрћући главе И обоје гледаше у травку, парче шљунка, или црвоточину, али кроз те стварчице, као кроз окулар микроскопа, шири се велики, непознат, примамљив свет, преливен чудесним и божанственим зачином.
Цео дан не проговорише речи, ни за ручком ни за вечером, и као да бегаше једно од другога, а ипак се сваки час као нехотично сукобљаваху. После вечере одоше одмах свако у своју собу и обоје осетише по-