Otadžbina

638

ИЗ П080РИШТА

А носити диву и кадиву И још оно све жежено злато итд, „Гледа књигу другу другу оитну Ја ћу спалит крила јабучиду Бритку ћу му сабљу затопити Затопити оном сланом крви Да се не да извадит из кора Тако ћеш ти погубит Момчила. Али г. Ђорић, као пажљив ученик Француске драме уложио је грдне напоре, да спреми ерце Вилосавино на такав злочин Он је распирио у њој све могуће и немогуће страсги: љубав, лакомост, кајање, свирепство и кроз маглу стотину других душевних порока. он је спрема, да изврши своје недело. Осим тога он је верно традицији Француског театра, створчо Вукашину једног повереника његових злоковорних дела н предузеКа, по подобију Нероновог Нарциса и пустио га, да као сатана — змија заведе и обнесвесне лакоумну Видосаву. Овом поверенику, и ако нема оне византијске мудрости Стеријиног »ТеоФила Логотета", не може се ипак одрећи интригантски тип. Али и тај тип није до краја сљетствен ; јер се при завршетку игре метаморфозира у другу једну неизбежну личност Француске драме. Ове су личности махом стојички или доброћудни ментори младих Кнежевића, који завршују игру са дугачком причом по примеру Расиновог Вуруса (у Британику) и Терамена (у Федри). Да је Латинчићу, мање него иком доликовала та прича, могао је млади песник прочитати и сам у очима гледалаца н,егове Видосаве. Али г. Ђорић, трудећи се ваљда да спољност и јединство француске драме сними похвалном верношћу, заборавио јв најглавније, а то је, да карактер његове јунакиње не сме имати више од једне страсти и да главну иажњу треба обратити, да та страст и само она у свима својим ниансима буде стожер, око кога се све остало креће. Ми још нисмо на чисто с тим, какав је карактер Видосавин ; она нам не улива ни сажалења, ни грозу. Претерана превртљивост њених осећаја, оставља нас, што је још горе, равнодушним ; а ово ни под којим условима не сме бити. Она мора бити „Вог или ђаво« ; у средини нема јунака. Француски драмски систем, у колико има добрих, у толико има и својих рђавих страна. Да се г. Ђорић није тако тесно њега држао и да се је отргао оне строге пристојности, која не дозвољава да се уђе у детаљно описивање домаћег живота , он би ушавши са нешто археолошке спреме у кућу средњевековних српских властела, наишао на слике карактере класичке лепоте и можда би добио дубљи и повољнији