Otadžbina

ИЗ ПОЗОРИШТА

639

поглед у моралну историју жене у опште, а српске на по се. У Момчиловој кући он би тад морао застати као окамењен пред најсветлијом појавом женске чедности и милоште, пред јеном девојком, с којом се једина Касандра упоредиги може, пред Јевросимом Да је г. Ђорић контраст снаје и заове извео верно по народном предању, ми би поред баЈног постида и безграничне сестринске љубави матере Краљевића Марка, заборавили на лакоумну и превртљиву Љубу Момчилову. Било би нам тако исто појмљиво, за што је Вукашин одгурнуо у одсудном часу од себе. ону, што је за љога своју част и срећу жртвовала и драма би тако психолошки расветлила праву цељ народне песме . »Женидба краља Вукашина«. Али Латинчић са његовим више него несносним поругљивим повторавањем речи: жена, и Вукашин као заручник у часу, кад се још пуши крв онога, кога је његова заручница љубила више свега на овсм свету; онога, коме је он прострелио срце у часу кад га она мишљаше избавити прегоревањем свога најлепшег накита, косе на глави ; онога, коме је он отргао из наручја љубу, коју љубљаше свом снагом јуначкога срца, то су доиста моменти, које не трпи ни једна драма и који магу да утуку у најоптимистичнијег срца сваку клицу вере у врлину, понос и љубав. Видоеава, онакпа, као што ју је наш млади песник замизлио, спада у цикдус оних енигматичних ретких жена, које су врло сложени производ прастаре потчињенозти женскиња у чију је душу и срце, једини Шекспир дрзнуо да погледа. У српским народпим песмама карактери Видосаве и Јерине су ретки и губе се у правом »низу бисера« Јевросиме, Косовке девЈЈке, Љубе Тодора од Оталаћа, Јакшићеве Анђелије итд. За то би с цравом могли од наших драмских песника тражити, да нас дигну у регионе Српских »Нирвана« и да се окану маркегендирања српеких жена. Г, Ђорић унео је у »Видосави« један еФекат енглеске драме : Суђенице. Ми му само че;титати можемо, за овај сретни проналазак његове уобразиље, јер је у дивном песничком складу са легендарном маглом око Дурмитора и страовитом, леденом пустоши око Пирлитора. Но ипак мислимо, да би с погледом на народно предање, као и ни саму драмску технику требало, да се њиов састанак одреди у почетку радње као нпр. у Макбету. Јер тиме, што се оне при крају игре појављују и чине се невеште свему што се десило, греши се прво о народно предање, које тврди, да су оне на стотину година наиред знале, шта ће се догодити, а друго оне су сасвим излишна у оном чину, у ком се по драмској техни ци мора цео заплет размрсити. У почетку пак оне би биле добро