Otadžbina

32

ПОСЛЕ БОМБаРДАЊА БЕОГРАДА

тавивши себи отворена врата у неким изразима > које је могла, по потреби, разно протумачиги. Једини услов, који је она отворено изнела, била је отоманска застава, која би се, упоред са сриском, вијла на кулама и бедемима градским. Условје вређао наш народни понос, али је и та повреда била односна ; она се могла мање осећати носле задовољења, које је одласком турских гарнизона дато народиом осећашу. Лорд Лаенс препоручивао ми је живо, да не износимо ни каквих тегоба на супрот идеји његове владе. Буре је допуштао да нас та идеја може, у ирви мах, изнекадити, али он налажаше чак, да је она женијална , јер како се, расправом градског питања, интереси српски са турскима изједначавају, двојство заставв представља иријатеље и савезнике. Но ма како било значење овога двојства, ми смо се могли тешити надом, да и тај спољни остатак турског сузеренства неће дуго трајати, а и колико му још буде суђено да траје, да ће се ретко кад на бедемима, градским и виђати, а градови да ће за свагда остати чврста основа за нашу даљу будућност. Што Порта није нашла за добро да изазива каказ међународни акат, који би нашу погодбу освештао, било нам је немало добро дошло. Пре свега, што 29. члан уговора Париског од 1856. не би нашао Формалне измене, та нам се празнина попуњава царским Ферманом, који улази у ред оних хатишериФа, за које нам тај исти уговор јамчи, а за тим ми избегавамо мешање сила, које би нам могле наметнути какве обвезаности са гледишта својих интересеса. Нико нам не стајаше добар, да Аустрија не би ту прилику уграбила, да нас обвеже на р&скоиавање градова, које ба за нас са скугшм жртвама скопчано било, а она ни мало не беше задовољна што су градови Србији остављени, а ниоу порушени. Са више страна, па и из самих турских извора, долазило ми је до знања, да је Аустрија исходом питања изненађена ;