Otadžbina

66

САЊАЛО

а вечером би више иут свратио к мајстор Јовану столару, где смо се први иут с њиме и упознали. Скоро је подне. ПроФесор Сава, суморан, уђе на капију. Како беше нријатан јесењи дан, иђаше гологлав, у једној држаше свој ониски голубасти шешир, а другом руком намешташе своју, лаким знојем овлажену косу. Кад је био у својој „вселени", још док није врата ни притворио, зачу се његов симпатичан глас : — Јелена ! Ето ти његове старе сестре Јелене, с наочарима на носу и картама у сухим жилавим рукама. — Ручак ! После минут два изби дванаест, и њих двоје содоше за сто, на којем се пушаше слатки купус са јагњеИим месом. — Знаш ли ти, Јелена, зготовити папазјанију? Јелена напрћи своје убране усне. — А би л' умела начинити мусаку ? Јелена се, с презирањем, насмеја. — Па ђувече од црвених и модрих патлиџана. Ево како се то готови .... — Али докле ћеш ме, Саво, бити но ушима са тим твојим модрим патлиџанима ? Увек си био онако, онако . . . , а сад си се, Бога ми, са свим подетио. Што ти се сад наспеле те луде цинцарске сплачине? — Ал' чујеш ме, Јелена .... — Не ћу ништа да чујем, немам ништа да чујем ! — Та дај се доказати. — Нема ту никаква доказивања — но, лепа ствар, још ће ме учити ове — Сервијанкуше ! — Јелена ! Викну проФесор Сава и лупи руком о сто. — Шта лупаш тако, нисам ја твој ђак. Ако ти нисам по вол-и — одох у контумац, па збогом ! — Та чуј ме само ....