Otadžbina

сањало

69

у кљигу, више размишљаше о оним тамним и новим питањима, која се од више времена у њему пале и гасе као метеори. Појаве се, ишчезну ; а ишчезну да му се опет појаве сјајније и дуготрајније. Протосинђел Гаврило, којем је једном приликом о том помињао, рече, да су створови маште, с тога да се опроба у појезији. Он ћуташе на то, није изјавл,ивао своје противно мишљење. Сад је помишљао у себи : да су то <( весници новога доба» , мишљаше, али се никад не усуди да те мисли пушта и у проФесорска «сословија». Ко зна ? Можда има протосинђел и право ? Узме табак-чисте хартије, начини два три стиха ситој јесени — не иде ! Покуша да састави нов косовски марш — и то не иде. Можда ће љубавна посма наћи одушке заптивеним врелима ? Још црње и горе ! Згужва измрчену хартију и хитне је под сто. „Није то хтети, па бити Његуш — дио<1 Нсе1 Ј оу 1, поп Нсе! ђоУ1! мој добри протосин^елу !" Промрмљавши то, полуљутит Сава задуби се, макар мало и расејано, у отворену књигу Летописа. Отворе се малена вратанца у зиду од авлијске ограде. Јелена, увек опрезна, погледа. кроз прозор. џ Дерладија! ,, > промрмља кроз зубе, па на ново, још пажљивије, упре своје погледе у разметнуте карте. А у зелено двориште уђоше та Јеленина дерладија, два младића висока и угледна. Један плав, сувоњав, плавих очију, чела висока, а косе отворено жуте свилене. Други црномањаст, ока црна и жива, меке дуге косе, пораста мало нижега, образа округластијих, а усана румених и врелих. Обојица ношаху у рукама по једну књигу; по лепом везу и Формату веће осмине знате да не могу бити школске ; а да су речници, ваљало би да су многолисније и дебље. Већ су били скоро пред кућом, кад се проФесору Сави оте поглед преко књиге кроз прозор у двориште. Ввдевши ова два млада Српчета, заигра му срце,. радост му затрепта на челу, на