Otadžbina

70

САЊАЛО

образима, уста журно са столице и широм отвори врата на својој мирној «вселени». Обојица уђоше скромно ; поруменивши, погледаше свога проФесора погледом девичанске чистоте. А он им стиште руке обојици; да му не налагаше начело уздржљивости према младости, беше готов да их загрли. „Моја лепа и драга будућности српска!' 1 тако нешто кликнуло је у њему, и тренутно би му тешко, што своја топла и њежна осећања мора да угушује. Младићи положише на сто донесене књиге, па, два трипут понуђени, срамежљиво поседаше тамо на креветац господина проФесора. — Дакле, сад смо прочитали и другу свеску Народних песама.... А ти, Гргуре, шта си сад имао ? — • Горски венац". — А пре си имао ? — Милутиновићеву Сербијанку. примети Гргур. — Прекрасно, наставиће проФесор, а сад да прочитамо коју оду Мишицкову. Пошто су прочитали „Глас ХарФе шишатоватке*, проФесору Сави се зажари лице а очи запламтеше. Чега ли се сретан сетио ? Можда свога ђаковања у Пожуну, у Ђуру, у Пешти ?, — Хе, хеј, како је негда било, а како је сад ? поче Сава после неколико расејаних треиутака. .. Свет се креће у напред, лаганим ходом, али опет одмиче. Све је^ некуд нагло.све узима други вид, књижевност, школа: црква, све. Не ћете заћи у моје године, а све ће.... Али ту раздрагани проФесор пређе у толику узбуђеност, да у тај мах не знађаше ни сам дати израза ономе што обухвата то његово «све и . Стишавши се, претурио је неколико листова оне књиге на столу. — Све ће, рекох вам, узети други вид, само је народ сила, коју нн векови лако не ломе. Па наш красни език, наше песме, наше нриповетке — да прочитамо